Стражилово

СТРАЖИЛОВО

Г.20

Да остане једва ус-помепа. Племенита ј' душа, ко.ја смије Погледати самртним очима Опћи удес, те, искрено зборећ, Не премучи ништа од истине И јад призна, што нам судба дала И ниско нам и нестално стање; Она, што се велика и снажна У трпљењу каже, и јадима, Не придаје мржњу и гњев братски Од свакога другог бола љући За биједе тужећи човјека, Него криви ону, што је крива, Што ,ј' смртнима у рођењу мати А маћуха само у љубави. Њу назива својом противницом; И противу ње држећи да је, Ка' и што је, спојено најприје Људско друштво све цијени људе Савезнике међу собом, и све Са љубављу истинитом грли, СнаЖну скору помоћ да и нрими,

Кад једпако свим опасност грози У трудима заједничког рата. А подић' се на људске увреде, Замку запет' и запреку другу, Држи да је подједнака лудост, Као кад би међу злотворима Ко душмана свог заборавивши У најжешћем на пољу крешеву Препират' се стао са својима И сјећ' љутим мачем своје борце. Кад свијету овакове мисли Пуду јасне, к'о што некад бјеху, II завлада опет страховање, Што најприје друштво уједини У друштвеној спони знањем праним, 'Гад поштено и праведно друштво, Милосрђе и правда друкчије Корјење ће имат', а не глупе И охоле своје лудорије, Јер просташтва смишљено поштење Усправно се држати пе може. (Свршиће се. 1

-^\у\а/Ј1 /1у СКМ\ ш\гј *-1

НЕПРИЛИКА. СЛИКА ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА.

»риста је била прва девојка у селу. Ако ћеш но лепоти, она је била најлепша, најстаситија; ако ћеш по понашању, она се владала најбоље, најсмерније; ако ћеш по вредноћи, она је печена раделица, која је и умела и хтела увек радити. Уранити, воде донети, умесити, оирати, сашити, било је њој као ништа. Осим тога, умела је радити и пољске послове, као ни једна друга јој. Ако је руковедала за косачем, она је ишла за овим устопице, а' није заостајала као многе друге, ленећи се на сунцу. Ако је копала или брала кукурузе, опа је прва истерала бразду, много пута остављајући и мушкарце за собом. Па још како је радила што год је радила, све иевајући! За то је и изашла на глас, да је прва девојка у селу, и за то су се и отимале газде о њу, кад су велике радње, па ма и за скупљу надницу. Свуд си и сваки час могао чути где се говори : све све, али Криста Тобџина — та ти вреди двоје чељади! . . . Но Криста је, као што рекох, била и девојка на око: висока, лепа, здрава, иа уза све то још добре нарави.

А како је тек играти умела! Само је Иера Шијаков био момак у селу, који јој се није дао у колу — кога није могла надиграти. Па као што су се у радњи за њу отимали н. нр. косачи, да им буде руковедачица, тако се и овде сваки момак отимао, да до ње поигра. Кад се Криста намести и ухвати у коло, онда се и најгаздачкији синови с најширим рукавима и најкрупнијим дугмадма на прслуку нису стидели, да се до ње ухвате. Зар се онда могао ко чудити, кад се у селу на једаред почело зуцкати, да ће Паја Вујчин, син највећег газде у селу, Кристу — узети? По рогљевима су већ шапутали момци и девојке, како су за Пају и Кристу то и то чули . . . како их је тај и тај ухватио. Том се нико није чудити могао. Но чему се нису чудили, томе су, бар многи, ночели да — завиде. Ови многи нису били нико други, него газдачке девојке. ГОта?! Паја Вујчин да узме неприлику? Да узме Кристу поред толиких њих газдачких девојака! Јесте да је Криста била припозната, као најлепша девојка, као највреднија; али зар вреди ленота, кад је сирота? А што је тако вредна, хјо, напослетку и треба да буде, јер