Стражилово

649

СТРАЖИЛОВО

650

штинским чуваром. Радиди су с планом, као што сваки ваљан мајстор ради. Ако би се кнез нробудио, општински би му чувар рекао, да је он осетио, како је неко ушао у авлију кнежеву те је зато ушао, и вијао би лопова, али тако, да га не стигне ; а ако се кнез пе пробуди, онда би лопов уз азистенцију, иратн.у, општинског стражара одвео волове. У први сап кнежев оду мајстори у кнежеву шталу, одреше два вола и преведу их нреко кнеза. Волови познају газду па ни један није на њега стао. Кад је цехмајстор то урадио, није му то било доста, него, као што је Милош закланом султану морао још и за врат стати, он је са јаким канапом везао брк кнежев за чеп од врата, запалио дугачку труд па му метуо један крај под нос, па отишао с волови својим путем. Кад је труд догорела до носа, кнез је главу тако жестоко на страну тргао да му се сав брк ишчупао. Остао је дакле с једвим брком као во чонка, коме је један рог скрхан. Од то су доба и ирозвали кнеза Чонком. Ево и друге прииоветке из четврте собе крчмарице Маре: Зидар Пеца дерна је пијаница а хоКе честошто и да склони. Исти Пеца дакле имао је два три госта а ниједног новчића — и крчмарица га је Мара пред тим људма љуто осрамотила, није му дала пића на веру. Тражио је и добио је прилику, да јој се освети. Једном позове га крчмар Сава, да иду у суседски хатар, да краду траву. Пођу онамо и дођу до сесске чарде, која је на хатару. Ту би се могла која попити, али: нисам прслук понео, вели Пеца, но не чини ништа, лако је за новце пића добити, него како би га ми добили бадава? Договоре се хуље, да наведу крчмара на танак лед. Сиђу се код водице, која је пред чардом, и загледају је. Крчмар љубопитан дође, да види, шта раде. Кажу му, како је зидар Пеца погодио, да оправи водицу, па су дошли, да виде, да се није у рачуну преварио. Ногодио је, веле, за педесет форината. Чардаш је знао, да ће то Пеца све код њега оставити ла их је позвао на чашу вина. Рекоше му, да нису при новцу; али он их позва, да их он почасти, баш је, вели, добио вољу да није а нема с киме. Пили су и пили. Онда оде крчмар Сава у нотрицу. Пеца се чинио да се није могао од холбе растати. Он ће, вели, Саву дочекати; али, чим је Сава одмакао толико од чарде, да се није могао видети, Пеца трчи, што је игда могао у село крчмарици Мари: — Ухватиле Саву субаше па ишту пет форината, иначе ће и њега и кола отерати у своје село, него казао је Сава да ми одмах даш пет форината. Мара се превари и даде Пеци пет форината а он онда управо у друго село, сткуд су му гости били, кад га је оно Мара

осрамотила, да их прочасти са Марини новци. Крчмарица Мара извукла је пет пути толико батина од крчмара Саве, колико је Пеца од ње извукао форината, а да ће тако бити, знао је Пеца тако зацело, као што ће се он зацело са њеном петицом опити. Ето такве и тима сличне а и још друкчије приповетке приповедале се у четвртој соби. Пера их је радо слушао. Кад се већ с том браћом нознао, ностарала се крчмарица Мара, да и своји буду. Пера краде од своје мртве сестре. Девојка, што је Пера од иисара преотео, волела је газду а не момка, и зато је тражила од Пере час ово час оно да јој куни. Било је тада у моди носити неке велике свилене мараме црне са златом чипком перважене. Девојка је искала, да јој Пера купи такву мараму. Пера није имао новаца а од куће није могао више да краде, јер је отац увек био на опрезу, а није ни смео, јер га је отац већ толико тукао, да ни марвинче не би могло више поднети. Нера не купује мараму, а девојка неће у коло без ње; имају ма какве шуге а да она, прва девојка, нема ! Почне се дакле срдити на Перу, стане му пребацивати, да он њу више не воли, почне пред Пером писара хвалити и овоме норуке гаиљати, да ће Перу да остави. Мамлаз зелени већ је памет изгубио за девојком. Смислио је да јој мараму набави па ма откуд било. Случајно је и у чича-Јовиној кући била таква марама. Перина сестра умрла је као удавача. Мати јој је купила по моди мараму али је само једаред на себе метла. Умрла је наскоро кад је та марама купљена. Мати је оставила мараму у сандук уз остало руво ћерино, да има спомона од детета. Сваке недеље кад девојке сеоске нолазе у коло, мати је вадила руво ћерино, раширила га по хаљинах и запевала над њим. II од тог жалосног рува, што је сузама материним наквашено било, украде Пера свилену мараму са златпом чипком и даде је својој неваљалој девојчури. Када је мати у недељу по том разметала руво ћерино, видила је да нема свилене мараме. Знала је одмах, шта је, па је сад тек горко плакала и нарицала. Тако уплакану затекао је Пера, кад је кући дошао. — У, несрећни сине, говорила му је мати, зар си до тог, јадној мени, доспео, зар већ раке прокопаваш, да с мртвих руво скидаш? Даље није могла сирота мати говорити. но се само у прси била.