Стражилово

679

СТРАЖИЛОВО

680

хтео да стера еељана, да он седне на његово место, говорио је, што обично већи говори мањем: устани, крајцаро, да седне грошић; сад би дакле варошан у том случају морао казати чича Јови: устани, новчићу, да седне бугер. Али чича Јова није био овај садањи суфтилни новчић аустро-угарски; јер он није човек од новога света, није он човек од два лица, као нова банка, него је свуда једнак, он је свуда само Србин; а није он ни она нређашња сребрна крајцара, јер није човек дуплован, него је он онај новац од старога кова, он вам је она стара незграпна крајцара шајна, он вам је био прави неотесани паор сеоски. Вугер чича Јова није могао и с тога бити, што није нововерац а нововерце данас бугерима зову, јамачно зато, што је и бугер, што су четир новчића тако исто нов новац, као што је нова вера нововерска — у једно време су некако и постали, : — или што се нововерци држе, да су нешто више од старовераца, као четир новчића од једнога, а најире и најпре ће бити с тога, што су четир новчића нешто недотупавно у децималној системи, десетичном бројању, као и нова вера међу осталим верама хришћанским. Да ,је, на прилику, нет место четир, било би полов.ша од десет па чист ; посао, а овако нити је пола нити цело него нешто сметено као и иова вера нововерска, те с тога неће ј се дуго ни исти ноиац од четир нове, ни нова вера одржати моћи. Како се то леио и лако броји: пет и нет десет и пет петнаест и пет двадесет а колико : теже: четир и четир осам и четир дванаест и четир шеснаест и четир двадесет. Нашто мучити свет са бугери, кад се не мора, кад се могу сковати пет нових? На поље дакле с четир нове и с бугери! Да, да, чича Јова није био ова нова превртљива вера номодна, него она стара тврда вера наша, поштена, побожна душа срнска. Да нађе чича Јова што на сокаку или у нољу туђе, он ће то обићи. Доћиће, вели, газда но своје. Ни од кога неће до преке нужде ништа у зајам искати; чим имаш, тим се испомози, па ни поклона неће он примити. Ко зна, каже, откуда му. Једна отрована крајцара може стотину других отровати, а једна крвава толико окрвавити. Једаред је жена његова метнула на лутрију па добила четири стотин 1 форината, а он јој није дао да нзвади новце. Уздаће се, вели, у лутрију на неће своје чувати, нема берићета без праве муке; ко тражи рибу без жучи, никад је јести неће. Ж е н а ч и ч а-Ј о в и н а. Можда ће коме чудно доћи, откуд у така проста ч века жена зна за лутрију и меће на њу, с т >га морамо овде навести, ко и каква .је била жена чичаЈовина, а и онако, кад је човек ожењен па му се у

кућу оде, не може бити и није ни у реду, да се жени домаћиновој не јавиш и она теби не прикаже. Најпосле много Је лакше дознати, какав је ко човек, кад је ожењен, него кад је нежењен, као и какво је женско чељаде, кад је удато, него кад је неудато. Жена носи мужа на образу а муж жену на кошуљи. Дакле да вам нрикажемо и жену чича-Јовину. Жена чича-Јовина, стрина Стана, била је кћи сиромашкога трговца из места. Отац јој није имао да уз кћер даде никаква мираза па је тако за паора морала поћи. М а т и ч и ч а-Ј о в и н а и о т а ц м у. Чича-Јовин отац био је човек имућан, имао је свега и свачега у кући; али није имао, ко би с тиме удешавао. Жена његова била је она оклепана паоруша. Није та знала никаква реда. Знала је само ринтати и вући као какво марвинче; али није доста само имати јела изобила него га треба знати и зготовити. Мати чича-Јовина ималаје од три године масти у кући, али јој је и стара и нова била прелава и ужежена. Чича-Јовин отац жељан је био у кући лепа залогаја. Он је одлазио у варош на пијацу, сврћао је у крчме варошке и ту је налазио на фини закусак. Ои је дакле знао и за боље, али жена му је знала само, да, кад је мрс, треба у јело много масти метнути, а кад је иост, онда што гушће кувати. ■Чича-Јовин отац волео се мало и међ господу помешати а дао му је Бог да може. Од добра иодрума господа се никад не ноносе; ау чича-Јовина оца нодрум је на гласу био. Чича-Јовин отац звао је дакле почешће госноду сеоску, попу, домина, иучу на чашу вина и како се увек но нозиву владао, изнашао је само вина. Знао је ои, додуше, кад се човек мало осоли, да боље пије; али знао је и то, какву куварицу има, па тако много су нута госнода код чича-Јовиног оца на вину били а да им ништа није за јело изнешено. Једном ће иона ословити домаћицу, која је вино из нодрума доносила: — Добро би било, снао, мало вино посолити! Мати чича-Јовина, кад се вратила из подрума с новим бокалом вина, сврнула је у кујну па је из сланице извадила подобро соли и осолила вино. У простоти својој није разумела, да је попа мислио, да испече слана свињска меса па да их понуди. Гости су пили из подубоких чаша па кад су сваки своју чашу на искап попили, они тек онда осете да је вино слано. Срећа, што су ти људи били сви тврда стомака. Чича-Јовин отац био је човек уредан, није за живу главу дао, да се што о његовој кући ружно чује, па кад су господа отишла а он од љутине, што се нред таквим људма осрамотио, добро осоли