Стражилово
686
За прошлом срећом ... Тужна мис'о, На љубав нашу и на све, Нагонила ме те сам пис'о, Лакомислене ретке те. Мени је само јако криво, Зашто се вечно сећам вас ? Ал сећање ме гони живо, И успомена моћни глас! Ко сморен путник, из туђине, Коме је мрзак живот млад, Иа обалама бујне Дрине Ја често сањам онај град У коме буру прве страсти С веселом иесмом сретах ја, II сан, испуњен чудне сласти, И дан без мира, ноћ без сна. Јурећи нагло са висина, У слободноме току свом, Шуми и тутњи хладна Дрина И ковитла се пред-а-мном ... По њеним мирним обалама, Као једини накит њен, Са својим витким гранчицама Жалосна врба баца сен У томе хладу мрка лика, Кад сунце жеже, кипти зној, По какав Турчин из Зворника, Спокојно пуши чибук свој И КутеТГ гледа на таласе, Пруживши дуги црни врат, Лозница 15. лшрта 1886.
_ Док близу њега мирно пасе, С босанском робом верни хат. Ритови, њиве и врбљаци, Наоколо се шире свуд, А кад се поглед водом баци, До спруда пешчан стоји спруд ; И чак далеко, сред планина, Где прибежишта тражи звер, К'о горда слика исполина, У облаке се диже цер. Кад сунце спусти косе зраке, И тихо падне сутон блед, Сакривајући у облаке Босанских гора даљни ред Ја самац блудим по обали, Спокојан, тих у миру том, I Га слушам како шуме вали У немирноме лету свом; А мис'о моја жури тада Свету даљном, где сте ви, И ноћ звездана тихо пада, Дубоким санком земља сии И једнолико, сред тишине, Удвајајући ноћи крас, Загрми песма из даљине И тамбурине звучни глас... Душа ми чудне снове снева, И ове песме сва је плен: Одакле иде? Ко је пева? И шта-ли значи смис'о њен? Војислав.
ИРИНА.
НОВЕЛА ОВАт ПРЕВЕО П. подужо.ј некој улици сретоше се два нријатеља још из ђаковања. У каквом крају вароши са многобројним станоиннштвом можда би се један о другог сретно и очешали; али овде на дугом, празном тротоару, који се пружао поред читавог реда херметички затворених племићких кућа, које стасити вратари чувају и бране, иросто је немогуће било, да се пуни радости после толико година не састану и не познаду. На три корака испред себе раширише руке и у највећој радости сасвим изненађени иовикаше: „Свеславе!" „Мирко!" и не одолоше срцу а да не падну једап другом у наручје. Пољубише се једаннут и двапут а трећи нут се мало збунише. Не трајало дуго а Свеслав је већ знао, да је
О II Л У К А Ч Е X А. ПАДЕ.К КИ. Мирко кућни капелан код неке грофовске породице, да се с младим грофицама биљара игра, па како има изгледа на лепу парохију, како га је недавно стари коншколар молио ради мало новаца, како су у њега џенне мараме од патиста, како се ниједан паметан човек с Дарвиновом науком спријатељити не може и — како је данас леио време. .Уједно је на лицу младог капелана читао, како га упозорава на лепи стас, елегантне покрете, свежу румен на образима, светлу кудраву косу, а онда, да пресуди, докле би та појава дошла у свету, кад и у тој дугачкој мантији с белим коларом, с том минијатирном тонзуром на глави многог световњака надмаШава, да и не кажем неискусног пријатеља Свеслава.