Стражилово

СТРАЖМОВО

'■»таж? ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ,

БРОЈ 22.

У НОВОМ САДУ 29. МАЈА 1886.

ГОД, II.

ЖИВИО РАДАЈА

!

П Р И II 0 В Е Т К А С А С Е Л А. СРОЧИО ПАНТА ПОПОВИЋ, (Наставак.)

5, Згодна прилика. Суседова јуница награђена на изложби. Јуница, што су јој Пера и чича нож наменули, сва је сермија суседова, зато су је ови и неговали као мало дете. И старије и млађе откуд је које ишло, нудило је јуницу, чим је боље могло, шта випге, што наш затуцани свет као лудост исмејава, сваки дан су је, као добра коња, чешали и прали; али онако је и била здрава и снажна, мислио би да је бик а не јуница. Та јуница је била сво уздање читаве куће суседове. Да нарасти па да се отели, сваке године по једно, па да мушко буде, па док суседов син нарасти до бича таман и теоци до плуга, па онда да узму попину земљу на поле па на попин салаш па ори а нуз то млека као воде. Суседова ћерка, кад је реч о наполици, примећивала је, да би волила, да узму један чича-Јовин салаш на поле; али отац јој вели, да због сина Пере не би хтео да има носла са чича-Јовом. Сирота девојка, како јој се рачуни с очевим не подударају! Та и она зна, да је хуља чича-Јовин Пера; али она воли ту хул^у. А баш би добро било, да узме њен отац чича-Јовин салаш на ноле, баш за Перу би добро било да га узме, судила је суседова ћерка; та Пера кад би видио, како њен отац ништа туђе неће, како му до последњеи зрна потпунце половицу издаје, он би се застидио па би се и сам мануо крађе, а друго, бранила га је у себи суседова ћерка, он не краде што му треба, не краде, што воли туђе, него из несташлука, из хирошага, Добар је он, само је упао у бештијине руке. Ту је помислила на јареницу Перину па је узданула. Али

неће ни она дуго, само док је једаред ја добијем; но не треба, не вреди ма о шта каљати руке; нана Перина ми је казала, да ја само ћутим: она, ^ели, зна шта зна. Јуче ми је поклонила свилену мараму иокојне сестре Перине. Он је то оној лоћи украо био, али га је мати натерала те је натраг узео и она је мени дала па рекла: на ти, ћерко, за тебе је; честитој и поштеној сам купила, честита и поштена нек је додере, а даће Бог, ту је сирота нана узданула па није ништа казала. Ја не знам шта је она мислила, али и ја кажем: даће Бог, добар је Бог. Боли нас Бог. Ето је дао да је наша јуница добила на изложби прву награду. Не гледи се то, ко је чији, него само је ли ваљан. Ето она је сиромашко марвинче, марвинче малога човека; али је зато опет велик господин признао, да је боља од све газдачке марве и дао јој златну медал>у, па не дам се ни ја ниједној газдачкој девојци; даће Бог па ћу и ја вешати сеферине на врат као и наша јуница медаљу. Онај велики господин купио је свилену пантљику, везао на њу златну медаљу па је обесио јуници нашој на врат, вели, нек се поноси њоме. Па кад јој је -он мећао медаљу на врат и фалио мога лалу, била је тамо и нана Перина, те кад је он рекао лали : штета, што немаш још тако шта да си изнео на изложбу, рекла је нана, има он јога лепше шта од тога, да видите, господине, његову ћерку Миленку; да се девојке изводе на изложбу и Миленка би добила прва награду, али њој би морали низ дуката обесити. — Е па, нано, кад је ти тако фалиш, обеси јој ти, ти баш имаш уз кога, рекао јој је онај велики господин, а нана је прихватила: и обесићу јој, ако Бог да, само гато он псето, рекла је на Перу, њу није заслужио, па се бојим неће је ни добити, на каквој је цени отац држи. —