Стражилово

751

752

јамачно се уплашила, кад је сина крвава видела. Чича Јова морао је дакле сам с Пером око стола служити, а и сами су паприкаш скували. Чича Јова нуди све госте редом а понајвише суседа: — Једи, човече, шта примизгујеш, једи, као да своје једеш. Сусед је на то уздануо и рекао: — Та да сам је бар појео ; него сам је за ма какве битанге чувао, Право имаш, чича-Јово кољи па једи, каква су данас времена, не вреди радити ни чувати. Али нека, нека, само да Бог подржи тога Радаја. Пресешће неком моја јунида. Пера је стајао као на углевљу, једва је чекао, да се гости разиђу; али ко би од тако лепог паприкаша и тако ваљаног вина кући се журио! Већ се сви били угрејали. Чича Јова има хрђаву нарав, кад се напије, све хоће другом да каже, штогод зна, и тога се Нера још највећма плашио.

Мало, мало па загрли чича Јова суседа, чика-Гавру. •— Еј, мој лепи коно, казао бих ти нешто —• али нека, други нут. — Па реци одмах. Што ће бити јесенас, нека буде вечерас. — Нећу, неће ти бити право, али зашто да ти не кажем — та тај мој обешењак тамо, е—е, но све то још може добро бити; али казаћу ти други пут. Чича Јова је мислио да каже, да би искао н>егову кћер за Перу; али се бојао, да је неће овај за ту лолу дати, а Пера је опет мислио, да чича хоће суседу да каже, да је Пера украо његову јуниду. За то је непрестано час бледио час црвенио, био је као у врућици, а уз то је на оца увек помркивао. — Но, но, одговарао му је отац на то, знам и ја што, нисам ја попио иамет. Кадгод у ноћ разишли се гости, И за чудо и сусед I авра је здраво весео био. (Наставиће се.)

УВЕЛОЈ РУЖИ.

Миришљаво чедо младога пролећа! Гледам лиске твоје, што се тихо суше; Твој ме лик блеђани њеног лика сећа, А твој лепи мирис њене благе душе. Он ме сећа давно минулих времена, Буди ведре дане и вечери бајне, Пред мојим очима трепти слика њена, Са светим изразом љубави бескрајне. Бледо јој је чело, помршене власи, Своје сузне очи подигла је горе; Она гледа сунце, што се тихо гаси, И запад претвара у пламено море Београд 21. маја 1886.

Беше тако мила! као млада Пери, На цветном уласку изгубљеног раја, Што блудећи плачна око светих двери, Сања благи живот вечитога маја... Слатка ме милина понова облеће, Ал' се горко туга са милином плете Моје сретно доба вратити се неће, К'о ни румен твоја, увенули цвете! Треба-л' песма моја судбину да куне? Ах, на мојој лири, од жалости ?еље, Ја сам већ одавна нокидао струне, Што звоне спокојство, радост и весеље. Војислав.

ИРИНА.

II.

ако је Свеслав само неколико часова про' спавао на меким свиленим душецима, бацио је брже боље јорган на страну и обадвема ногама стао на лепу кожу испред кревета. Први му је корак био к прозору. Слика, коју му је фантазија ноћу -у оквир од прозора метнула, ни налик није била на ону, која је сад у ствари пред његовим очима. Жарко сунце дизало се у пуном сјају над далеким хоризонтом, а у

НОВЕ1А СВАТОПЛУКА Ч Е X А. ПРЕВЕО П. ПАДЕЈСКИ. (Наставак.) његовим зрацима трептали су као злато небројени предмети, који су оживљавали целу равницу. Гајеви и шуме, расејани шарни џбунићи, језера и потоци, крстови с распећем по пољима, разне куле и црквена кубета, опкољена већим или мањим кућама и кућерцима — све то и још много шта виде ту лепо насликано на грдном разастртом ћилиму. А баш доле испод замка видио је из перспективе живо местанце, засађено бујним, зеленим дрветима; још је могао и метеж приметити, који је по великим улицама би-