Стражилово

753

ОТРАЖИЛОВО

754

вао све већи, на разним бажонима и отвореним прозоривда с рашчешљаном косом девојачке главе, које извириваху иреко цвећа у лондима. Наиослетку погледн Свеслав балкон и капије од самог замка; затим је гледао на бујне круне ораха и кестенова, који су на левом крилу замка и високи зид надмашавали. Ту је био онај парк, о ком му је пријатељ много лепог приповедио. Представио је себи, како је то пријатно, ујутру се шетати по том зеленом лавиринту, у тако чарним бојама. И није могао одолети, а да не жртвује неколико часова, који су му још до доручка преостајали. Кад се већ обукао, изиђе кроз лавиринтске ходнике преко степеница у правцу од оне стране замка, на којој је видио орахе и кестенове. Али брзо иестане конца, по ком је ишао, и у правом смислу речи заиђе у том грдном, пустом замку. Испочетка му се допадали дуги ходници, који се овде онде укрштаху, стародревне слике обешене на зидовима, нејасни „молераји" по плафонима, разни изгледи на околни крај, неке зграде, које је кроз високе прозоре виђао, али напослетку' му је додијало то лутање, јер је више пута дошао на место, где је већ био. Врло се дакле обрадовао, кад је на дољњем крају једних степеница смотрио отворена вратанца, а кроз н>их лепо зеленило. За часак стрчи доле и стане испред парка. Неколико каменитих стеиеница водило је управо песковитој, травом обраслој стази, око које се подизала грдна дрвета; крадимице провириваху црна дебла кроз разне лиснате изданке, који су у зеленој трави међу свакојаким цвећем избили. Свеслав се дубоко задубио у пусти парк. Награда, што је толико лутао, биле су особите дражи, које је у парку нашао. Сваки савијутак од стазе даваше му нов појетичан утисак. У тамном сену маховином обраслих дрвета нашао је сатире и сфннге, које је подоста изео зуб времена. На другом месту видио је чисто зеленкаст сумрак у округлим ресервоарима за воду, где је још местимице лежало октобарско лишће, даље су лежали у потоку остатци некадањег моста, које је водено биље прекрилило. Горе се вијале плаве либеле, а око н>ега нагло се високо дрвеће, које се својим врховима горе додиривало. Још је видио и једну кућицу међу дрветима, која је већ доста опала била. Дуго је гледао као нем, раздраган посред тих лепих појава, али на један мах застане. Ни макао се није. И дисати је престао, а укоченим очима је гледа.о на једно место. Стајала је тамо сфинга од камена, која је већ скоро поцрнила и доста излупана била. На леђима горе, и не гледајући у њу, седила је млада девојка.

Није лако замислити, каква је противност била између тог свежег струка и тог туробног, мртвог кипа. Јутарњи зраци са страхом се увукли кроз густо лигаће грдних дрвета па су јој правили светао зар над главом и позлаћивали свиону косу, која је сва рашчешљана пала на бео врат и обла рамена млађане јахачице. Била је у простом оделу, али је то одело ипак сведочило боље стање, само што је доста небрежљиво и фантас-тички удешено било, негде окецано а негде богме и издерано. Са стране те сфинге извириваху испод хаљине нежне ножице са лаким лепим папучицама, које је само на прстима држала. Лице девојчино, наполак окренуто, бејаше малено и имађаше нежне, млађане црте, а придобијаше гледаоца, како белим раменима, и рујним образима, тако и детињом сањаријом, која се преливала по лицу. Очи јој беху некуд далеко упрте. Ио Свеслављевом мњењу највише ако је шеснаест година могао имати тај дражесни створ. Мислио је, да нред собом гледи краљицу јутра, у чијој је руци и топлота сунчаних зрака и свежина орошеног цвећа и веселост пробуђене природе и тиха глазба у најслабијем пијанисиму, зујање пчела и мушица, цвркут тичица и звон далеких, далеких звона ... Дуго је тако 'стајао Свеслав задубљен у мисли недалеко од мале лепотице, а дуго је и она издржала, да се у својој сањарији ни макла није. На један мах окрене главу и њено се око сусретне с оком онога, који се њој дивио, а она о њему ни мислила није. Узкас, страх и стид проби јој лице; остави лавицу и подскочивши лако, за час је нестаде у густом зеленилу. Ме^тим није ни приметила, да јој је једна од малих папучица крај сфинге остала. Свеслав гледаше још на камену сфингу и питаше сам себе, није ли то било створење његовог уображења, појава пустог парка, песнички удешена, или је он баш зацело нешто видио? Али је папучица, пгго је сад остала, сведочила, да је то јава, Брже боље скочи онамо и подигне онај лепи доказ јаве, коју би можда без њега у царство снова отправио био. Држећи папучицу у руци превртао је, гледао, завиривао и шта све није премишљао. А ту се већ може нешто и размишљати о папучици, која је мало час на нежној нози била. Чија си ти ? питао је Свеслав. Како ти име плашљивој власници? Живи ли у замку? На сваки начин, јер како тако рано да дође у парк? Али чија је кћи? Можда немог кључара? Је ли и она једна од оних шест Дијана, о којима се тај дон Хуан тако рђаво изразио. Али доста већ, узалудне мисли! После дужег, залудног премишљања дошао је за-