Стражилово

755

СТРАЖИЛОВО

756

љубљени Свеслав до тога, да се на тај начин не до;гази до циља и да ће најбоље бити, ако ту папучицу сачува, јер само ће тако дбзнати, ко бејаше оно љупко девојче. С уздахом дакле метне ту драгоцену папучицу у напрсни џеп. А било је већ и крајње време, ако није хтео, да ненозване очи открију тајну, јер баш у тај час се појави на противној страни у сени међу дрветима сухо, мушко лице, које се с необичном грандецом дрзкало. Тај, што је долазио, био је одевен у хаљинама стародревне моде, с црном кртом пошом, ради које је морао врат укочено да носи. Цео његов изглед и његово држање даваше му тип патримонијалног редитеља из старог златног доба, Човек се тај приближивао Свеславу. Кад се већ на неколико корачаја приближио, потрудио се што боље да даде својим крутим цртама на лицу љубазнији изглед, покушао је да се лепо поклони, али то му због поше баш ие испаде за руком. Подиже онда руку са белом као снег маншетом и тури ју као какав дипломата у недра. „Имам ли част говорити с господином Радићем?" упита озбиљно с неким нагласком на свакој речи. „На служби, моје је име Свеслав Радић. Господин гроф ми је поверио, да овдашњу библијотеку доведем у ред", одговори Свеслав. „Његова грофовска милост", рече на то незнани с још већим нагласком, „изволила ми је послати једно милостиво писмо с још неким инструкцијама. Ја сам управитељ овдашњег замка". После кратке почивке, коју је управитељ баш с намером учинио, да би се Свеслав мало промислити могао, рећиће: „сад изволите на доручак, уједно ћу вас и својој породици ириказати. Онда ћу вас одвести у библијотеку, која једва чека на руку, што ће је мало у ред довести. Еако нисам имао милос.тивих инструкција, то сам ју онако оставио, како сам је при смрти покојног господина грофа нашао." После тих речи ућутао је управитељ пун достојанства, а ћутање је то прекинуо тек код уласка у сјајан салон, који је породици његовој за трпезарију служио. Ту је све тако спремљено било, да на онога,

УЗ ЉЕЈШ П Е С М Е Е I' А II И С ДРУГА XI. — Сестро Јано, што се не удајеш? — Брато, рано, нико ме не тражи; У колу сам прва мома била, *) Види „Стражилово" 1886. број 24.

који унутра уђе, одмах велики утисак учини : леп, прави порцелан, негде с лепим сликама, сребрне кашичице с јасном сигнатуром, везови на кадивеним наслоњачама, многи разни судови и друге ствари, а то је све требало госта на први поглед да увери, да су укус и умесни раскош идоли у тој кући Свеслав буде приказан и сваком удворношћу примљен; госпођа управитељка, горда и мирна у лицу, на којем си приметио, да само обрве и уста раде, подсећала је укоченим досто.јанством целе своје појаве на дворску церемонијалку из прошлих времена, а на ћеркама се видило, да су у њеној школи одрасле. Свеслав је мотрио све редом, али је заман тражио оно лепојче. Међутим се уверио, да је дон Хуап рђаво судио; три од тих Дијана доживиле су век, у ком се дан рођења већ не слави више, једна је можда последњи пут славила, оне друге две биле су још доста младе, и лепе, да би им се многи радо за Актеона нрепоручио. За доручком задобије Свеслав управитељичино поверење тако, да му је приповедила, како нерадо силази у те грађанске кругове, како надувене госнође немају ни труни лепе навике и обичаја, како су им кћери неизображене намигуше а сииови неотесани медведи, који ни појма немају о иристојности и удворности, а сваки тренутак, који она мора са ћеркама у том друштву да проведе, како јој је велика жртва. Управитељ пак разави црну слику неблагодарности, какву себи варошани доле сваком приликом према њиховом доброчинцу, његовој грофовској милосги, допуштају, јер га сваки час са понизним супликама узнемирују а он им номаже и дрвима из шуме и колима, ради за њих на високом, месту, даје им богме и готових новаца. На Свеславу се могло приметити, да му се не допада, шта ти филистери већ чине, али је међутим сркао каву из лилипутанске чаше и загризао парче колача мало дебљег нег хартија. Једва је жив дочекао, кад је унравитељка изјавила, да је доручак готов, а управитељ га нозвао, да иде у биолијотеку. (Наставиће се;. сх> 5 СТРУНЕ. *) А В А Ђ. II У Ш И 11 А. КИТА, На нрелу сам врашки враговала: Ја не хтедох сукње и прегаче, Већ варошки фистан наборити; Ја не хтедох јелека чоана,