Стражилово

791

СТРАЖИЛОВО

792

и субординовању реченица. Има у његовој оцени пасус један оваквог изгледа: „Докле је романтизам [романтицизам му је ваљда сувише дугачко!] лутао по проблематичним сФерама, по магловитој, мрачној и неопредељеној висини, чисте ил помућене уобразиље. [Ту је сад тачка па даље почиње великим словом]: Докле је романтизам лутао по неодређеним облацима, у расвитку — истине и појезије, истинитог живота и измишљања [опет тачка и оггет даље великим словом]: Дотле итд.). Под рубриком „Позоришни преглед" има реФерат о приказу Фераријеве комедије „Самоубиство", коју је с талијанског превео Дан. А. Живаљевић. Под реФерат није нико потписан, биће дакле да је из пера уредиикова; Фераријеву комедију хвали као изврстан приновак репертоара те и избор преводиочев и режију и игру глумаца. Напослетку је у том првом броју још неколико кратких „Вести из књижевног и уметничког света". -— У другохм броју иод рубриком „Књижевни нреглед" оцењене су „Наше оригиналне нове шаљиве игре" (две још нештампане и неприказане, и то: „Ново доба" Милутина Ј. Илијћа, које је од „Матице Српске" добило награде 100 Фор., и „Кирајџије, шаљива игра у пет чииова, рукопис Св. Љ. Гавриловића из 1883. год. Обе оцењује сам уредиик; у уводу истражује узроке, са којих су тако ретки сад у нас оригинални позоришни комади, те највећма криви нозоришну управу, код које тобоже „без шапо-клака и по моди Фрака и без извесних протекција једва ли ћете живи остати" ; прети даље, да ће у свом чланку „0 неговању наше драмске књижевности" „мало крупније преставити (! потребне иротекције, закулисну радњу рецензисања позоришних дела, разне хокусе-покусе црвеиог плајваза, измене имеиа итд.", па оида прелази на оцену Илијћевог „Новог Доба", за које вели, да „има радње, има драмског еФекта", „има истинитог живота, верних типова, није гола карикатура и Фантасги романтизам"; само не може да оирости оцењивачима „Матичиним" — лротив којих, мимогред буди речено, на врло детињаст начин експекторише, називљући их иронично „стручнима", и „славним академичарима српским" — што су искали од иисца, да избрише из свог дела „старински прототип озваничене глупости", началника. —• У оценм на „Кирајџије" оцењује сам своје дело; нешто, што „код нас још није познато", али што „у осталом није никакав грех;" мећутим обећаје, да ће „грех овај (откуд је сад опет грех'?!) самокритиковања бити сведен на најмању меру", јер тобоже „ргорг о 1а(1и(1а огс^" (какав ли је то галиматијас! хтео је ваљда да цитира оно латинско „ргоргја Јаиз 8огЛе1:" ; Фамозни цитат тај уредника „Гусала" лепо може украсити „Бубнуотеку класичиих цитата", којује честити наш стручњак-класичар Туроман, као што смо извештени, почео сабирати из дела наших закованих „антикласициста" из Србије; чинимо проФесора пажљивим на ово недоношче од цитата, да му не би умакло из „Бубнуотеке". И овај број завршују „Вести из књижевног и уметничког света", међу којима је нашла места и вест о Дескашевљевом Фаусту те је прештампана оцена из „Србобрана" заједно са несмислицама о високом к> и с (види „Стражилово" број 17. под рубриком „Позориште и уметност".) Сасвим на крају тог броја тужи се уредник иа „немар нашег новинарства" па између осталог каља своје другове, књижевне листове, што се „Гуслама" као тобоже „конкуренту" свом слабо одазвали препоруком. Не можемо знати, на кога се непосредно односи пребацивање, но са своје стране морамо изјавити, да смо у своје време (у 15. броју) огласили „Гусле" а пгго се досад нисмо на њих осврнули, биГ) је једини разлог то, што смо чекали „Месечни преглед" за мај, јер су оба прва броја „Гусала" датирана маја месеца. '

Глас истине бр. 9. и 10.) насгавља с руског Ивана Некрасова: Пахомије Србин, писац XV. вијека, и : Митрополит црногорски Висарион Љубиша. Довршује у 9. бр.: Из Грчке црквене књижевности. I. Св. Василије велики, и Дионисија Миковића: Грађу за историју срп. народа. Доноси у оба броја чланак: Учитељска школа и иитернат (с обзиром на педагошку расправу Мите Нешковића у Летоиису о учитељској школи у Црној Гори), од М. Петровића. Има од Милутина Думића, испитаног проФесора, по св. писму и јеврејском језику: Тумачење псалама. Доноси у 9. бр.: Бесједу на ново љето 1886., што је говорио у Кутима (у Боци Которској) о. Јеротеј Ђордан; у 10. бр.: беседу на дан славе црквене (о владању богоугодном) од Љуб. Каћанског у Кулпину и беседу на васкрс. Па по „Срп. нов." : Важни догађаји (из „Паметара за децембар.) и: ПГга се и како се и с које стране досле покушавало, да се и код нас оснује семинарија за кандидате свештеничког реда? (Наставиће се). Доноси и иреглед рада саборског одбора петнаесторице, и Вл. Красића српске старине (Две старе синђелије), а у лиску некролог митровачком капелану Владимиру Малетину, од тителског иароха Емила Стеианова. Осим тога белешке итд. ЛПепас (бр. 20.—24.) доноси ове песме : Ивана Ленушића: Јатагану (бр. 20.); Јов. Сундечића: Домишљаји, Х1АУ.—1Л1. (бр. 20.), Умовања Ш1.—БХХГ. (бр. 23.); Спиридиона де Дибертис-а: Три гроба (бр. 21.); Алексеја Калцова: Сељачка госгба (са сликом, уз руски текст, превео ?) (бр. 21.): Н. III. Црногорчевића: Султанија, (бр. 22.); Неименованога: Из минулих времена (наставиће се) (бр. 24.) Наставља кроз свих 5 бројева В. Новака иричу: Фишкалова исповијед; па Ивана .Депушића приповијест из босанског новијег живота: Маријан; па довршује у 24. бр. с пољског од Крашевског: Посљедњи дани кнеза војводе; од 21. наставља Фрање Рачког: Путне успомене о Русији. Довршује у 20. бр. животопис Карла Јаромира Ербена. Томо Маретић наставља своје практичне језичке поуке у чланку: филологичко иверје (бр. 20.) У 22. и 24. пише А. Тентор животопис хрватског вајара Ивана Рендића. Доноси лик: Јована Сундечића, (књижевника и песника сриеког и хрватског, срп. правосл. свештеника) и слику Ц. Медовића: На водама вавилонским (бр. 20.), слику : Лов на дивокозе, (бр. 21.) ; слику по бакрорезу Ц. Медовића: Задња почаст и слику гимназије у Винковцих, (бр. 22.); слику кииа Ивана Рендића: Јесам ли пристала? и слику цркве Василија Блаженога у Москви, бр. 23., па цркве св. СоФије у Кијеву и Спаскаја врата у Кремлу уз „Путне успомене (у бр. 24.) Осим тога у сваком броју разне белешке у лиску о сувременим појавама у књижевностима разних народа, уметносги, итд. Вршљан (бр. 9. и 10.) насгавља Игњатовићев роман: Дели-Бакић; — Новићеве: „Слике из босанског живота 1!. Мешан-ага Жунић;" —- Прилоге за историју српског покрета 1848.—1849. год. (VIII.); — Утарке из путописа В. В. Вукасовића. Довршује у 9. бр. Путничку црту митропол. С. Косановића и народну приповетку: Царев син и змај од шест глава. У 10. бр. наставља: Љстине, што их саопштава В. В. Вукасовић, и доноси VII, у 10. бр. УШ. „Писма из Елисијума -1 , од „Ј. С. Поповића", у којима напада на плагијаторство и књижевну крађу. — Доноси нова писма, и то у 9.: Писмо Јована Хаџића Стевану П. Книћанину, 5. јун. 1849., и писмо Ст. II. Книћанина новосадском проти Павлу Стаматовићу >22. маја 1850., а у 10. почиње Јов. Димитријевић из своје' збирке да приопштава: Писма кнеза Милоша Обреновића. Овде су приопштена два. — Песме су две: Нова песма (за певање у колу), од Р. (у 9. броју) и Песма пре кише, од Калоперовића. У белешкама у 9. броју донос-и Р.: