Стражилово
775
СТРАЖИЛОВО
776
ЖИВИО РАДАЈА! ПРИПОВЕТКА С А С Е Л Л. СРОЧИО ИАНТА НОПОВИЋ. (Наставак.)
' 12, План, како ке се избавити. сам дана после тога пуче глас по селу, да ' се крчмар Сава убио из пушке. Сутрадан по сарани његовој одвели су крчмарицу Мару у Сегедин. Крчмар Сава је направио тестаменат. Исти је предат суду; али шта је у њему, то нико није знао. Неки су говорили, да то није тестаменат, него да је крчмар Сава понисао све хуље, што су у његову крчму долазиле и сва њихова недела, за која је он знао. И чича Јова је тако говорио; он је, вели, дочуо од домина, да је то писмо отишло Радаји, а да је то тестаменат, не би га онамо шиљали. — Јамачно је у томе писму, Перо, и твоје име. Та ти ниси избивао из треће и четврте собе крчмара Саве. Али ако те Сава у нисму и није споменуо, задело те неће крчмарица Мара заборавити. Можеш се дакле, брајко, сваки час надати колачу од чика-Радаје. Но само да и ја за тобом не одем, ти бар ваљда ме нећеш издати; други и онако не зна за моју будалаштину у овим старим данама. — Није мени бриге за Саву и Мару, прихвати Пера, него је мене само због те јунице страх. Ја се јесам састајао у крчми са хрђавим друштвом али ни Сава ни Мара не могу ништа на мене рећи. Они само знају, да сам се с хуљама ортачио, али да сам с њима крао, то не знају. Па ја до ове јунице управо нисам ни крао. Ја сам само своје крао, а ако сам што на таван наш примио, то није крађа него склањање украденог а то није баш тако велико шта. Па ја сам зато квит с хуљама. Ја сам морао примати њино, док им нисам вратио оне новце, што сам узео да купим оној несрећи мараму, али ја сам им вратио те новце. Они истина нису хтели да их приме; али ја сам им бацио пред ноге, иа после нисам ништа од њих примао. Осим тога то је све било, док се Радаја није био. огласио, али ову јуницу украо сам, откако је он у власти. То је прво, што сам туђе и украо. Ја додуше нисам знао, да је он постао комесар, али то није никакав изговор. Све, све, само да те јунице није. За то само да се не дозна, за друго бих лако. Еј, да је откуд јуница у животу, све бих певао поред оног другог. Затим је Пера заћутао и замислио се јако. — Шта мислиш? пита га отац. — Мислим; али не вреди ни да ти кажем, шта мислим. Но па реци. — Нећу.
— Али ја бих волео то да чујем. — Е па баш казаћу ти. И ту је опет застао. — Но напоље с фарбом, да видимо, каква је. — Па да, тако је, зацело је тако. Ти си, чичо, свему крив. Што си ме наговорио, да ја украдем Јеленку? — А што ја нисам наговорио Миленку, да она нашу јуницу украде. Кога сам ја наговорио? Поштену хуљу. Та ти си мене, брајко, навео, да се у нечист посао уплетем а не ја тебе; но да се манемо препирке, од тог нема сад никакве хасне, него како би било, да се одамо суседу па да му добро платимо, па да он прогласи по селу, да се крава нашла и да је дао у Срем на пашу с нашом марвом, што је ми тамо имамо. — То би добро било; али ако он то не усхте, него нас Радаји пријави, онда смо пропали. — Нека, нека, смислио сам ја нешто, што ће нам јамачно помоћи, то све још до тебе стоји; али то морамо оставити на матери, да она сврши, то су женски послови. Чича Јова казао је жени, штаје смислио, и мало час затим одазвала је мати себи Перу у собу и рекла му: — Кажи ми по души, чедо моје, како ти се допада суседова Миленка? — То је ваљана девојка. — Знам ја то добро, рано моја; али волиш ли ти њу? — Шта вреди, ако је и волим, кад она никад не може бити моја. Ја сам је за срце ујео. Она зна, да сам ја украо и заклао јуницу њену, а она је ту јуницу тако лудо волила. —■ Али ако она тебе воли? — Мислим, да ме је волила али сад ме мора омрзнути, кад се уверила, да сам неваљао човек. — Дознаћу ја то. Да она тебе мрзи, казала би она оцу своме, да си ти украо њину јуницу. Кад неће да те ода, онда те јамачно жали; а девојка кога жали тога и воли. Где је праве љубави, ту се опрашта. Права је љубав као оно сунце на небу, оно подједнако грије и грешника и праведника. Причекај дакле, бићу ја скорим на чисто. Тај дан је дозвала Перина мати суседову Миленку и питала је, зна ли она, ко је украо њину краву? Миленка је одговорила да не зна.