Стражилово

777

СТРАЖИЛОВО

778

— Еако не бнаш, кад ти је сам Пера на тараби казао ? — Он је мени само казао: онда ћути. — И ти ћутиш? — ћутим. — II ћутаћеш? — ћутаћу. — Докле? — Док сам жива. — Чедо моје слатко, мученице моја лепа, сине мој рођени, ходи, да те нана пољуби. Мати Перина притисла је Миленку на прси своје иа је грлила и љубила. — Сунце моје јарко, поред таквог анђела и он мора бар човек бити. — Та добар је, нано, ТТера, само је упао у неваљало другатво. — Твоја ће га рука из пакла извадити, али кажи ми по души, дугао моја, волига ли ти мога Неру. — А кад он мене не воли. — Је ли ти он то казао? — Није. — Чича ће те довече у бабе испросити, снахо моја дична. Миленка је пољубила нану у руку и отишла весела кући. После тога је мати рекла Пери, да га Миленка воли, и питала га је, мисли ли је по том узети. На то се уплете у разговор чича Јова са речима: — Мени је, синко, гго вољи девојка. Ја бољу никад ти пожелио не бих. А ти волио њу или не волио, сад се бирати не може. Сад је баш моратп узети; јер то нам је једино спасење. Кад ти узмеш Миленку, онда нам пријатељ мора номоћи ћери ради. Кад Миленка буде наша, онда ће се одмах и Јеленка наћи, па ту онда Радаја нема посла. — Оно јесте, човече, да смо ми сад у шкрипцу; али ако Пера не узима девојку из свег срца, него по морању, онда је то гриота, такво дете оковати с њиме. Ја волијем, да он и одробује, него да ту ваљану душу зароби. Геци сад исгину, синко? — Њу, или ниједну. — Али шта ћеш с оном намигушом твојом? — Однео је Радаја! 13. Нема избављења. Ч е т в р т о и с к у ш е њ е. Кад је нана Перина чула одлуку синовљеву, рекла му је, да се обуче у стајаће руво, а и она и чича Јова обукли се свечано. Чича је узео велику јабуку и у њу назабадао тојшко дуката, колико је год стати могло. Мислига,

сва је јабука од самога злата. С том ће јабуком свекар да дарива снаху своју. Отишли су сви троје суседу. Овај их је лепо дочекао, понудио их да седну и вечерају; али је чича Јова све то одбио. — Хоћемо најнре да свршимо, за чим смо, па после, ако Бог да, можемо на тенани. Ја сам, коно брате, дошао да дага твоју Миленку за мога Перу. Деца се воле, а гато Бог веже, људи не треба да кваре. — То је истина, коно, али ја не могу моју кћер дати за твога сина. Ја сам сиромах али погатен човек. Мени је погатење главно а не имање, а, немој се, брате, срдити, и сам знага, какав је твој Пера. Зато ми, брате, и надаље можемо остати добри пријатељи; ја не замерам, брате, ни теби ни твоме газдагаагу. Седи мало, да вечерамо и коју рекнемо. — Мени није сада до седишта. Ето, злосретни сине, како ме осрамоти љуто. Ти мислига: само кад ја имам новаца, све је моје па ја могу бити макар ко и макар шта; ето, мој бароне, није све за продају, таква се душа ето не добија за новце него лепим гласом, а тога ти немаш. Сад иди па се похвали браћи твојој, што си се с њима у четвртој соби крчмарице Маре побратио, како те је таст даривао. А ти, лепо злато моје, ево ти ова јабука среће ради, ја је нећу кући носити; ја више ни на чији праг по девојку нећу крочити а он нек се сам жени какогод зна. Миленка је узела јабуку, пољубила чичу и пану у руку и бризнула у плач. Пера је само усне гризао и ћутао. — Лаку ноћ! рекао је затим чича Јова и отишао кући са женом и сином. Сусед му је вратио: лаку ноћ! 14. Позив у Оегедин. Прошло је од то доба три недеље дана. Месо јуничино било је скоро на измаку. Чичи је поред свих незгода пријало као трсци у води. Нагојио се већ као Маџар какав. Пера се пак испустио, као дете, кад га од сисе одбију. Чисто је позеленио, тако је измршавио. Но како је радио, биће и горе. Бага кад је по селу пукао глас, да је богати Маџар Пеција ногаао са салагаа кући, да одатле у Сегедин иде, и да га је до куће капља ударила, догаао је опгатински човек и донео чича-Јови два писмена, једно за Перу, једно за њега, дао му артије и одмах се натраг окренуо. — Шта је то? пита чича Јова. — Ето па читај. — Али кад ја не знам. Одакле су, реци бар, та писма? — Из Сегедина. Но не мораш се журити, имаш