Стражилово

809

СТРАЖИЛОВО

810

па га баци у пећ и изгори. Страхоте, што их човек не уме исписати, причала је та грдоба паклена. На стотину деде поубијала је она свога века. Само трпдесет их је живих испекла. „Буди Бог самном", говорила је она, „сама видим, да сам гора од звери била. Као кромпир какав бацала сам их зкиве у псћ и онда жарилом по пећи гурала, да се што пре испрже; да ми је пало на ум, мислим, да би их печене и јести могла. Те ииске и вриске, то жив човек не би могао издржати; али мени је то било као каква песма, ја сам их гурала жарачем, да што већма циче. Често ми је пута. које старије пружило ручице и насмешило се на мене, а ја сам га за перчин па у пећ. Било их је тако лепих, да се нисам могла уздржати, да их не пољубим.; али сам их зато опет спратила у пећ, као и оне највеће гадове. Кад ваше матере не жале за вама, што ћу ја да кукам; кад се нисте имали код кога родити, нисте се требали ни родити." ГТред смрт се повратила у стару веру, исповедила се свештенику, но овај је није причестио, није јој могао опростити такве црне грехе; та ни сам јој Бог не може опростити. Боловала је дуго и тешко. У болести је непрестано тражила опроштаја: ко би ме опростио, ко би ме опростио? Није могао нико; отишла је на онај свет без утехе духовне у најстрашнијем очајању а уз нроклетство свију честитих матера. Од те паклеие фурије учила се занату и крчмарица Мара. Она је сеш-Јулу свезала са писарем и по том удавила јој дете и закопала га негде у башти својој. За то дете је Јула у Сегедин однешена. Крчмарица Мара и то је одала. Те три вештице у селу чича-Јовином помориле су на три четири стотине дупга. Доказ је томе, што откако је нов парох дошао, који мотри, да се не нојаве нове отровнице, и откако оних трију нема, нарастао је број душа тиме, што се више роде него умиру, са 1660 на 2040. Пазите, господо свештеници, на такве несреће и немајте милосрђа но и врачару и ону, што тражи враџбину, пријављујте криминалном суду. Тиме ћете задобити двоје. Код бога души места а код народа љубави и поштовања. И једно и друго не да се исплатити. 18. У Сегедину, Н а ј с т р а ш н и ј е и с к у ш е њ е. Чича Јова задржао се један дан у Сенти у гостима па су тако сеш-Јула и господин писар од њега један дан пре стигли у Сегедин. Баш кад је чича Јова стигао с Пером у град, где је Радајин суд био, излазио је из каиије, на којој је

стража стојала, нисар њихов жут, исцеђен као исисан лимуи. —. А зар ћеш и ти, Перо, наопако овамо? — Да, брате, опрости ми, што сам те увредио. — Бог нека ти буде милостив а ја ти опраштам. — А шта си ти ту тражио, господине, запита још Пера писара. — Синоћ ме донеше с Јулом. Крчмарица Мара удавила је дете њено, за које је казала да је Јула самном родила. Ја нисам знао, да је Јула у другом стању била, ни да је родила. Додуше, она је то нотврдила, али је иризнала, да је дала дете Мари, да га удави. И тако је Јула осуђена на пет година робије — на више није с тога, што су јој одбили много на младост, те се, као што се каже у пресуди, надају, да се она још може поправити и добра мати бити, а крчмарица Мара сад је баш обешена. Мени је то била капггига, што сам морао гледати како је вешају. — Па да ли је Јула и мене што уплећала? — Није. — Стани, молим те, кажи ми још што, јеси ли дознао што за писмено крчмара Саве? —• Та могу ти и то казати. Тамо сам видио и оно писмено Савиио. То писмено однесено је Радаји с крчмарицом Маром; тада су га нашли код ње, но није истина оно, што се пронео глас, да је крчмар Сава у њему све хуље, што су њему долазиле, нописао, него је то заиста тестаменат Савин. У том писму каже Сава, да он за то, да покаје дупту своју, што је момке и девојке из кола у његовој крчми на зло наводио, оставља црквеној општини нангој све своје имање, да она или поред школе или ма у самој порти направи игралиште, на ком не сме бити ни крчмара ни пића, а што претече, то да се сваке године десет девојкама, које су најбољег владања и које знају лепо читати и писати и у веронауци одличног су успеха, што ће све пресудити комисија, у којој су парох учитељ и тутор, обеси по један сеферин на белој широкој свиленој пантљици, да га носе као што се ордени носе; јер то ће и бити ордени, накити, за невиност. Мати твоја, Перо, толико је придиковала но селу о том игралишту, да је то и крчмар Сава за добро нашао и ето наредио да се подигне. Писар је хтео да иде даље али га Пера није пустио. — Стани, молим те, реци ми још и то, како је тамо унутри? — Не питај, знаћеш, ако останеш жив; али нећеш ником казати. За дивно чудо, да ниједан, који је од Радаје изашао, неће да приповеда, каква је тамо