Стражилово

819

СТРАЖИЛОВО

820

реним цвећем, час по су опет прнули у ваздух да се надлећу. Јбјо им је завидио; сео је на земљу код љених ногу, можда да јој боље види лице и наставио је прекинути разговор. — Колико пута да ти још кажем, колико пута да те још молим : пођи замном ! Буди ми друга! Зашто се бориш тако сама са животом? Није то за тако слабо створење, да лута по пустој шуми, тражећи хране; бодљика ти раскрвави тело, из траве ти се може змија обавити око ноге и ујести те отровним зубом; може те напасти гладна звер; немаш никог, ко би те бранио. Зашто живиш тако усамљена ? Откад је Велики Дух одазвао између нас оца твога детета, непрестано те молим: буди моја; поделићу с тобом моју пећину, сачуваћу те од сваке беде и опасности; али ти нећеш да ме послушаш; видиш, ја непрестано о теби мислим и све разбирам, како бих ти могао угодити. Гледао сам, како се код животиња мужак улагује женки, како се о својима стара и брине тица; тако сам и ја радио. Сео сам ти код ногу па сам ти се улагивао, и весел > сам се играо с тобом; после сам ти начинио мекано гњездо у мојој пећини од сувога лишћа и меких кожа; правио сам ти судове од жуте земље па сам их ишарао соком црвеног воћа; покупио сам ти пужеве и шарено камење и застрво сам ти иећину мирисавом травом; скунио сам воћа и слатког корења, да имамо за зиму; од лепих белих костију изрезао сам ти разне ситне ствари: ходи, буди ми друга. Видиш, Јојо је тако сам, па кад се у сутон кући враћа, носећи на рамених свој лов, не чека га код куће весело лице, не радује се нико лову. Често се љутим на своје суседе: завидим им, што имају жену и децу, па се после сам питам: зар сам ја гори, грђи од њих, да морам тако усамљен, без радости живити? — Ти си, Јбјо, лепши и бољи од свију тих ; ти си љубимац Великог Духа, јер много више знаш него твоји суседи; они често стоје зачуђени око твог посла, и хоће да раде за тобом; ти си их научио да праве судове од земље, да праве котарице од прућа, да цеде сладак сок из корења биљних и да углачају ствари од камена. Да си лепши него ма који, казује ти поток, који весело јури доле са стене, а у дољи се рашири, можда само зато, да се, кад оиуд прођеш, можеш огледати у њему и да ситни вали и таласи могу шаиутати: леп си, Јбјо, леп си! — Сило, Сило, ти тако збориш, па ипак презиреш Јоја? И не жалиш га, што сам самцит уздише тамо крај оне грдне пећине? — Неће то више дуго трајати; чим ми оздрави дете, бићу твоја. Ти, који толико знаш, изуми штогод, од чега ће ми чедо оздравити, јер све дотле

ти не могу весела друга бити, док видим чедо с.воје ббно иа и у твом би ми загрљају зебло срце, кад бих чула његов јаук. — ЈЈупи га о стену, на ће одмах оздравити! викну дивљим грохотом чупави Калар, који је баш опда изишао из гусгог шипрага и чуо последње речи женине. Сила се с ужасом окрену од њега. — А шта је ти опет толико кумиш? — рече чупавац Јбју — зграби је, па је однеси у твоју пе1 ]Ину, нико ти је неће отети. — Торњај се одатле! — осече се на њега Јбјо, а очи му севнуше к о да ће погледом пробости незванога госта. Иокуњен пође даље Калар, али се пробуди у њему чудноват неки осећај: мржња на Јбја. Мрзио га је зато, што га је Сила волела а осим тога је Јбјо био вредан, сназкан момак, кога су суседи сви љубили и поштовали. Радо би му наудио, само да је могао, али је морао и сам увидити, да је много слабији од свог противника, а и невешт је до зла бога. Он не уме убити никакву животињу, а онај с дана у дан доноси кући две три, и што преостане меса, подели међу пријатеље, а кости и лепе коже задржи и оставља. Шта ли ради с њима? И Калар се радознало ушуња у пећину Јојову. Није се могао доста начудити. Час је викнуо, час се опет насмејао од чуда, кад је видио згодна и мека лежаја и турио до лаката руке у хрпу воћа. Кад се Јбјо вратио кући од Силе, затекао је свој стан празан, опљачкан; само је неколико завежљаја траве показивало, да је ту било лежаје, које је он био спремио за своју љубу, да се тамо одмара; нестало ,је свега, што је он тако брижљиво купио од јутра до мрака знојећи се и мучећи, и што је ноћу при месечини радио, откидајући од себе сан. Подигао је згрчену песницу а у души му се изроди најгрознији гњев; тешко крадљивцу, ако га ухвати; смождиће га својом тешком сикиром од камена. Обишао је све суседе, тражио је и цуњао, али све забадава. Већ је пун месец послао био и последњи свој зрак, да се на земљи у води купа, и обасјао је планине и долине, када је Јбјо стигао до пећине Каларове. Нашао га је где спава — на украденим кожама. Нагнуо се над-а-њ. Сјајии један зрачак увукао се и у ову пећину и Јбјо је могао видити лице Каларево. Било је сво умазано од црвеног воћа, а око њега је стајало нразно посуђе и пужеви, из којих су румене усне Силине требале окусити слатки сок. — Пробуди се! — викну громким гласом на спавача, и подиже сикиру да га удари. Калар се тргну и виде, да му је живот у опа-