Стражилово

ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 26. У НОВОМ САДУ 26. ЈУНИЈА 1886. ГОД. II.

НА ПАРАСТОСУ — У НОВОМ САДУ ПОМЕН Д-ру ЈОВАНУ СУБОТИЋУ У НЕДЕЉУ СВИХ СВЕТИХ 1880. У СГИСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ САВОРНОЈ ЦРКВИ СВЕТО-ХУРЂ Е В С К 0 Ј.

\ЈШ г 1зчнал наматБ — вечан му спомен . . . А минб — јест, тако је! То је последња молитва у цркви, то је последња жеља у народу, у нратњи : кад црква опоје мртваца и прагња допрати покојпика до нечне му куће, до хладног гроба . . . то последњи поздрав, то носледњи уздах и о сваком иомену мртвих. ГМћчнан намлтт. — вечап му сиомен, драгом покојиику; с том молитвом, с тим ванајем растају се живи с мртвима. И благо оном, благо сваком покојнику ком буде спомен дуготрајан сред својте и другова му и пријатеља пакон њега; и но трипут благо, ком остане вековечан у народу свом, вечан и славан у свету! Па благо сваком човеку, који то за живота заслужи добри и ваљани дели, трудбом и радом — себи на част, народу на корист и славу потоњу; јер, кад дође страшни час самртни, страшна јава, где престаје свака моћ и сила људска; где у земљу мора, што је земљано, да се раствори, да истаје, нрегрш пепела да се оземљи и трага му нестане — кад настуии, велим, страшни час умрли: човек самртник утешен, ублажен растаје се с душом, вечитом честицом божанском; снокојан и на миру заклапа уморпе очи своје за навек јер остају по самрти у аманет живима, у аманет пароду добра дела његова, лепе заслуге његове, за сведочанство пред богом и пред људма — з а с п о м е н в е к о в е ч а н!

И молитва освештава у цркви номен такав, и жива црква, народ, слави и велича помен такав с колена на колено, те што дуже и трајпије, тим тај сномеп расте и расте, док се не огоростаси у народу, а с народа и овековечи у свету! # * * Молитва и номен сабраше ево и нас овде тужног часа овог. Слуге олтара божјег прекадише кољиво, знамен смрти и васкрса; приналише воштанице, знамен вечне светлости рајске: помолише се с нами заједно за покој души великог нам покојника — за по столећа избраника на сваком добром делу народпом и неуморног радника и бранича народног; па на уранку српске нам књиге и нросвете народне за пуних педесет лета вредног књижевника и песника . . . за покој души славног Јована Суботића. Драгим поменом овим запоси нас памет, залетамо мислима, и ведрим и суморним, у далеке дневи прошлости нам народне у ових крајевих, у овој нам земљи ново-обећаној; светлим поменом славног нам покојника дра Јована Суботића — излазе нам пред очи душевне сва редом славна дела његова нолустолетна; падају нам на памет у исти мах и толики и толики велики покојници, с којима на мучан рад спреже млађапи тада, драги нам песспик Д а б р а ц а и С в е т о г к р а љ а Д е ч а нс к о г — вољни трудбеник, велики поборник опстанка пам народног: вештим пером на књизи,