Стражилово

857

ОТРАЖИЛОВО

858

ИЗГУБЉЕНА ЗЕМЉА. ИЗЛЕТ У СПРЕСКУ ШУМАДИЈУ. (С Француског.)

см.1н1. где живе Венди (лужички Срби), или Сн)ља спреска шумадија, била је ире неких двадесет иет година и самом Берлину скоро тако ненозната, као што је и данас још американски Фир Вест (далеки запад). Гдекоји они путниди, који се освртали по том куту земље, приповедали су о њему којешта, нио спада међу бајке; а где се показивале слике из њега, онде се стицали љубитељи етнографије око сликарског платна, да виде носао каквог даровитог хитрица (уметника). Г. Бургер био је до сада једини од те врсти, који се настањивао лети у лепој средини те славенске оазе, на је снимао кичицом својом сад који бајан крај, сад који призор из обичаја вендских. Те слике његове имале су двоструку цену : цену талента и свладаних тешкоћа. Ко је ,хтео онда да дође до спреске шумадије (ВргеелуаМ), тај се морао да спреми на тај пут готово тако, као да ће да путује по Африци: морао је да понесе са собом, у чему ће спавати, чим ће се послуживати, шта ће јести, а поред тога, да се вози још најмање дванаест сата на делижанцу: па то је задржавало највише од тог пута оне, који су излазили тамо. Тридесет сата возити се на жељезници то се може издржати; али путовати један дан смештен у жуте кутије, које даје уирава поштанска путницима на послугу, то ће се тешко свидити икоме. С тога се ни они Берлинци, који тумарајући којекуда траже, да се занлету у какве скитничке незгоде, нису радо склањали на то, да нођу трагом сликара вендскога живота и спреске шумадије, и с тога је остала иста шумадија недотакнута тако исто, као што су то били гдекоји ледени брегови у високим Алпима. Али ето ти наједанпут г. Штрусберга, великог шнекуланта, који не руча никада пре, док не начини најпре који гвозден пут, или не изнађе какову неисцрпиву руду, или не сазида какавгод стан. Једног лепог дана сети се г. Штрусберг, дапрестоницу Немачке вежу са земљом само осам жељезница, дакле да јој треба свакојако још и девета, а тој деветој био би задатак, да отвори благодатима цивилизације југоисток, који је био до сада готово са свим занемарен. И гвоздени пут Берлин- Герлиц био је створеи. Две, или три године касније даде подузимач, што треба, бурза учини своје те се Берлинци нађоше у непосредној свези са градом Герлицем, који није учинио ништа, да заслужи ту част. Још више: тај нови гвоздени пут пролази кроз земљу, у којој живе Венди, дотакне се, истина мало

издаље, градова Либена, ЈГибенаве и Ветшаве, који су били од памтивека нредње страже спреској шумадији и допушта, да је просто свакоме отићи одавде на простом подвозу без велике досаде у средиште тог тајновитог предела, у чувено село Бург, у то село, где девојке презиру запат светог Крепииа (ципеларски), па се не обувају никада осим недељом, кад иду у цркву. Наскоро после створене жељезнице летале су недељама читмве бујице полазника у светилиште вендског народа, а отуда се и најмањи крчмари добро поткожили. Ми смо се нридружили предњацима скакаваца берлинских. Једног лепог јесењег дана иодранимо и кренемо се у колодвору у Герлицу на нут у друпггву с ученим једним професором швајцарским, и с неким чиновником пруским, који иије налазио много иријатности у нутовању ио води, него се више пута нреко дан кајао за одличну будалаштину, коју .је учинио тим, што је пошао, да тражи у тумарању свом скиталичких неприлика. Али чаша је била наточена, пак се морала и испити. Покушаћемо да опишемо ту земљу, у коју нас је однела жељезница, њене становнике и гдекоје обичаје њихове, а нећемо занемарити ни очевидно старих приповедака, које се чују из уста последњих потомака народа вендског. Шта је та спреска шумадија? Гека, која пере престоницу Немачке, и која — узгред буди речено — много више вреди од гласа, па ком је у свету, кад прође кроз један теснац код вароши Котбуса, нађе се у највећој сметњи. Не може никако да се разабере, или би јој било боље да настави иут свој к нрестоници Немачке; или да се врати к изворима својима? Земља, у коју је час пре ушла, тако је равна, да би морао очајавати и највештији мериик> кад би хтео да нађе на њој и најмањег наклона. Дакле није чудо^ што се не може да разабере река Берлинска. Не знајући у то.ј својој сметњи куда би, склони се најпосле на то, да се разлије по равни, као што раде и њене веће сестре Мисисиии и Амазонка. Али, кад се разлије онда се ту и раздели на стотину страна, па ископа себи путеве, на које не можеш ни да помислиш, и нретвори у архииелаг сав нредео, који се простире у дужину и у ширипу на осамдесет километара, кад је у нормалном стању. А кад се отоие снегови, онда се не могу корита спреска (блата) ни лети да иснразне све воде, која улази у њих са свију страна. И тако се претвори тада спреска шумадија у једноставно језеро, из кога