Стражилово

861

СТРАЖИЛОВО

862

тога мора уредник свагда бити оран, да својим чланком испуни празнину у листу. То пак није никако у стању, ако се у свом позиву, струци или звању измучи неколико сахата на дан. Та ми знамо, да најбољи часови -ча радњу иреко дана оду иа отправл,ање званичних дужности, и да се том приликом истроши свежина и најбоља снага. Куд би онда таквом човеку било још и воље и времена, да се бави и са уређивањем листа, који поеао, мимогред буди речено, ни најмање пе спада међу сладости земног живота нашег. Уредников је задатак тежак и до зла бога пипав. Читање рукописа и оцењивање истих још је најмањи посао; читати се може и на миндерлуку а иоле извеџбан читач брзо јо на чисто с вредношћу рукописа, који му је таман у руци. Није тако незгодан посао ии купљење и набављање разних бележака; човек чита и тако разне листове, те има још само да прибележи оно, што му се свиди. Ни писање чланака није несносан рад; ко има за то способности и воље, тај ће радо и писати и неће никако чекати, да му догоре до ноката. Све те ствари иду савесном и вољном човеку лако од руке — то му спада у дужност, у рад, у иозив; али друге су прилике или сад баш ненрилике, које и најмарљивијег уредника изведу из флегме. Песник или приповедач, особито м./гађи, пошље дакле своје дело. У пропратном писму нада се, да ће му „поштовани" уредник примити рад и што ире штамнати. Добро, помисли уредник у себи, и почне после неколико дана да чита рукопис. Али дело није за штампу и он га метне на страну, где ће боравити санак вечпи. Јест! Он није рачунао на повампирење. Изађу два, три броја а у њима нема ни трага о посланом делу. Ево ти ирва опомена од нисца, за сад јопг учтива. Уредиик одговори на карти у неколико речи, да је рукоиис таквог квалитета, да не може никако ући у -његов лист. Ево као на дроту опет писма, у ком се траже разлози, зашто се дело не штампа, кад је по нишчевом уверењу — тако добро. Уредник нема ни времена, ни воље а није ни дужан, да одговори на такво писмо, те га просто метне у друштво к рукопису, држећи, да је тиме крај. Сиромах он! Не прође дан, а да не добије од оног „писца" неучтива писма па и претње. Да лудог света! Та да је руконис златан, не би га после оних писама примио у свој лист! Но уредник се испомаже тим, што та писма — не чита. Није ни то све. Многи почетници шаљу свој рукопис уреднику на углед, молећи га да им саопшти своје мишљење о њему, и да им искрено каже, да ли да наставе свој рад или да се књижевности окану сасвим. Ту је сад уредник дотеран до дувара. Шта

да каже ! Пис.мо је скромно, учтиво ; писац, види се, мисли поштено и савестан је. Уредник мора одговорити иа сваки начин; прво, што му је дужност, да уиути оне, који не зпају пута и начина а ради су да нанредују; друго, што му — та и уредник је човек — ипак ласка, да се полетарац с пуним поверењем обратио на њега, и треће, што га везује учтиво нисмо. Такав се рукопис мора много савесније читати, него ма који други, и уредник мора полетарцу тако нисати, као да иише за часопис, који читају најкритичкији људи. Та онај чека одговор као озебао супце, и тај ће да реши књижевну будућност његову, па зашто да му се ие учини! Осим тога мора уредник и сам да се лати иницијативе. Он мора да је у вечитом дописивању са старијим књижевницима и њих мора молити за тгрилоге. Па пе само то, он треба писцима да назначи и тему, чију би израду желио за свој лисг. Дабогме да то све мора ићи на свој начин, да нисци таково задавање тема не приме за зло. Колико мудровања мора уредник да утроши у таква писма. Још му је посао олакшан, ако према струци пишчевој определи и рад. То је писмено, а где је још усмено подстрекавање на рад! Ах, та уредник мора бити и дипломата! А то свс одузима више времена и труда, пего што се мисли, а уредпику је једина награда: мирна савест и уверење, да је учинио своју дужност као чонек, који стоји на челу књижевног подузећа. Но све то спада још у интерни делокруг уредников, и он мора унапред бити с тим на чисто, и не сме се изненадити, ако наиђе тако што на њега. Ах! али још је околност једна ту, која му горчи и најслађе уредничке тренутке. А то је — коректура. Аратос је било! Још бож помози, ако су слагачи опробане снаге и виртуози; али кад уредника окупи пусти шегртлук — е онда Нервозан постаје пак, ако још такав шегрт мудрује,~те на свој начин удешава рукопис, бајаги, писац се у хитрини преварио. Па све, све, све то има уредник да сноси, јер ириход листа не дозвољава му, да држи коректора — добро што не разноси и лист; експедирати га мора већ сам. У том је случају добро, ако је уредник ожењен, те лепша половина његова прима тај „прилепчиви" посао на себе. И сад долазимо на тачку, која је тако рећи нечувена. Уредник треба и да је материјално самосталан. Он треба дакле да има приватног иметка, који би му дозволио, да тера спорт: — уређивање књижевног листа. Та да, кад се хоће морално независан човек за уредпика, онда мора такав бити толико имућан, да се не прима звања, које доноси пла-