Стражилово

844

неверан него веран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој. Исус му рече: пошто ме виде, веровао си; благо онима, који не видеше и повероваше. Не укради, заповеда Бог; али човек не верује, да то не треба и краде. Заиста, заиста ко не слуша Бога, мора Радају. 20. Пера опет краде, — Драги мој коно, сад дакле, кад се зна, да Пера није украо јуницу, кад га Радаја не тражи за старе грехе и кад се обећао, да ће одсад добар бити, сад дакле можемо бити своји, сад ћеш му, дабогме, дати твоју Миленку, питао је чича Јова чика Гавру. — Не можемо ни сад. То је све лепо, брате, да си ти мени платио моју јуницу; али ја је ипак не могу да прежалим, и мој зет не може бити онај, који ме је тако за срце ујео. Ја сам се заверио, да 1 >У Т У јунииу мојој ћери у мираз дати. Ја јој могу истина новце од те јунице дати; али ма шта она "да узме за те новце, то ће је сећати на ту јуиицу, коју је она као' дете неговала и као сестру волела, те ће је то навек у жалост бацити, на кад бих је баш њему дао, то би је још већма тиштало. Кадгод би га погледала, морала би помислити: то је крвник моје јунице, из тих мисли могла би се изродити мржња на њега, а морати живити са оним, кога мрзиш, нема теже робије. Даћу ја њему дакле моју кћер; али само иод тим условом, да ви ту јуницу ма из земље створите и да јој исту ти, чича Јово, о венчању за ирћију ровашиш. — Е онда нема од нашег пријатељотва ништа. Па нека. Само кад мој син неће више красти, наћи ћемо ми девојака, ако ћемо их товаром носити. Је ли, сине, да нећеш вишс лонов бити. — Нећу лопов бити, али, кад је тако, онда само још једно морам украсти. Без тога не могу живити, иа крај. Шта наопако, и ти ћеш опет лопов да будеш? — Нећу; али... И није Пера Прерадов више лонов био, али је опет нешто украо. Крао је суседову лену кћер Миленку. Отац му је ту последњу крађу одобрио, а и сусед се није на њу срдио. Та ту није ни греха ни штете. Миленка није као Јеленка украдена и заклана, она се дала украсти, она је ускочила, она се унраво украла а Иера је само примио крадено. Но у том делу нема баш никакве крађе. Кад се узме оно, за које сви знају да ћеш узети и но вољи им је, да ти то узмеш, па јавио им ти, кад то узимао будеш или не јавио, то није крађа. Узео си, што ти се даје, ако не баш на најлепши начин. И чичаЈовини и суседови знали су, да ће Пера Миленку ;

украсти; они су баш све тако удесили, да је морао то учинити. Матори мајстори добро су рачунали. Кад Нера украде Миленку, судили су они, онда неће моћи приговарати ни оцу ни матери, да су га наговорили или натерали, а неће моћи ни тасту рећи, да му је наметнуо. А кад он и после толике страхоте, још док је Радаја у Сегедину, који је и на такве отмице или крађе момке у Сегедии вукао, њу украде, онда му је Миленка баш мила; а тиме, што ће онет Миленка без очеве воље отићи за Перу, посведочиће и она, да га највећма на свету воли, већма но оца и матер. Рачун је био практичаи, достојан разумних, зрелих људи, но за њ ни Пера ии Миленка никад дознали нису. Нека увек држе, да је то само њихово дело. 21. К р а ј, Чича Јова је по том правио велике сватове. Весеље је било не само газдачко него и право. Ту није било само славе, да се види, ко смо, него и радости, велике радости. Кад је кум Милан Поповић са венчања довео невесту, није хтео сићи с кола, док чича Јова не роваши прћију невести. — Дај, куме, домаћине, викао је дебели кум с кола, вади из земље или скидај с неба кума,-Милепкину Јеленку, да јој ровашимо, па да је и с благословоМ очевим, који је, као што знаш, за то запео, иредамо ђувегији. Учини то, чича-Јово, наточи детету своме меда без жаоке. — Мртви не устају, куме. — Онда ниси прави хришћанин, ти не верујент у васкрсење мртвих. — Верујем; Пог може сватита а ја му се само могу молити. — Моли се. Одмах клекни ту па му се моли, и нећеш уетати, док му се не домолиш, заповедио је кум и чича Јова је клекао, склопио руке и молио се Вогу; у истини се молио, за срећу и здравље и памет деце своје. Кум је окретао и окретао. Девојке из куће и родбина момкова невали су са матером Иерином, чим кум дође с коли иред кућу: „благо нама, ево нама кума, волим кума нег бела голуба." Тиме су га позивали, да сиђе доле, не би ли и чича Јова устао; али кум тера и окреће даље а чича Јова непрестано клечи. Кад је дошао кум с коли спрам домаћина, питао га је: молиш ли се, куме ? Чича Јова .је одговарао: молим се. — Моли се, док се не домолиш, а ми ћемо се дотле окретати. — Кад би се ти, куме, могао толико окретати,