Стражилово

847

ОТРАЖИЛОВО

848

13. Ко је задовољан и не тражи веће, Тај често изгуби и оно из вреће.

14. Кад помрчи сунце, ка' човек пун беде, На дрно га стакло сваке очи гледе.

15.

Ко само на срећу ослања се свагда, Тај често несрећи у наручја пада.

љ. п. н.

ИРИНА.

НОБЕЛА СВАТОШУКА Ч Е X А. 11РЕВЕО П. ПАДЕЈСКИ. (Наставак.)

: дући но башти гледао сам, да дадем лиду ' свакојаки израз, како само може изгледати лице великих зналаца. Али, на своју срамоту, брзо увидим, да сам у ботаници ништа према својој провађачици, која је неуморно, скоро с материнском бригом име и презиме сваког цвета и биљке говорила, све навађала, шта је на једној добро а шта зло, а од бољих ми читав животопис приповедала; ту је подигла стабљику, ту раширила лист, наместила круну, као да је све то дело њених прстију а не природе. Но свакако није приметила, да сам расејан ученик. Мисли моје већ се давно удалише од тих шарних очида иролећа, те се на путу сусретоше с њеним дивним очима. Утшређивао сам је неирестано с младим човеком, који је без речде, суморан као и пре, крај мене по башти ходао, те сам тражио везу, која би та два тако противна створења привезивала. „ Без сумње брат и сестра!" непрестано сам у себи понављао, као да би хтео неки други глас да надвичем, који ми је шапутао: „можда муж и жена!" Нехотиде сам чешће погледао на прозоре од куће, као да сам се надао, да ћу тамо угледати, било мушко, било же-иско лице, с лепом седом косом, које би ми моју прву помисао потврдило. Лепа моја учитељица из ботанике сигурно је приметила моје тајне погледе, јер на мах заврши своје нредавање речима: „сад треба дакле да видите и нашу цросту кућицу". Окренем се човеку; ту мислим, да му се на позив лиЦе још више иомрачило. Али опет климну само главом и пође напред ирема степеницама, које су водиле у кућу. Уведу ме у ниску собицу. Намештај беше сасвим нрост, по зидовима копије неколико славних слика, неколико пиштоља и пушака, висок орман пун књига, на столу раширена мапа, књиге, нерад и оловке, више писама, куверата — то је било све, што видех у малом, јадном простору. Да не заборавим, у издупку на зиду било је више кииова славних љу-

ди, као: Жишка, Франклин, Гусо, Бајрон и друге такве личности. Али све, што је у соби било, показивало је на вредну чисту ружу.; нигде ни трунка прашине или мрље. У прозорима су били лонци са цвећем; бујна раширена зелена лоза пружила се чак унутра. Бајна домаћица ми понуди просту, дрвену столицу, а млади човек донесе из друге собе боцу с вином, те пређашње ћутање прекине речима: „Пијте у славу наше далеке отаџбине!" Патријотски осећај, какав сам при том напитку показати хтео, зацело је остао само покушај, који ми не испаде за руком, јер тај ујз-а-у^в погледа ми бистро у очи, слегну раменима и рече озбиљно: „већина данашњих мислилаца је тврдо уверена, да би велики нанредак и срећа за човечанство била, кад би нестало свега, што дели народ од народа, крајину од крајине, па се те разне чете претвориле у један светски табор, којим би једино само владала корисг и благостање целине. Али моји су назори сасвим друкчији. Мени се више допада променљиво чаркање, где је сваки поједини за себе јунак, него грдна армада, у њој сто хиљада аутомата и сви се вољи једног јединог човека покоравају. Могуће је, да је таква војека од веће хасне за човечанство, али је скупо и плаћена; бити члан такве једне армаде, није достојна задаћа људског живота, Као што ирезирем човека, који не брани границе своје индивидуалности, већ се без опасности за своју ретку особу пода околном упливу, тако презирем и народ, који нема народног частољубља." ГГри том подужем говору добише црте мога домаћина особите жнвости: лице му се зажарило, чело му се разведрило, а очи плануше нод гордим обрвама. Нисам се могао уздржати а да га не запитам: „па што је с таквим назорима напустио завичај?" Човек ми не одговори. На мах се угаси ватра у очима, лице му бледо на прса клону, а са груди се одби тежак уздисај. За кратко смо сви ћутали.