Стражилово

8У2

та зар се не еећаш више круне, Еосова, цара?... зар не видиш и оно сунце, када се са истока рађа, да се на нас осмејкује, и из тога милог осмејка зар не чујеш где шанће: млади сте, али биће времена! и сад је то време, идите, светите Косово !.... 0 мајко, о сејо, та слатко је тако и на оном светом месту погинути! Ту заћуташе сво троје. — Синко, прекиде тишину мајка Драгољубова, синко, то је у теби племенит и прави српски жар ! Ти имаш право ! Бог је милостив! Иди, иди, мајка те благосиља, и жели, дете моје, да се натраг вратиш здрав и весео, а као гласник, да је Србија добила оио, што је на Косову изгубила ! . . Иди . . . иди . . . Речи јој задрхташе иа уснама. . . . Драгољуб је видио борбу мајке своје, која би га с драгом душом задржала, али јој понос српски не допушта.

Стегао је срце, на очи метнуо оклоп, да га суза не би издала. — Иољубио је мајку, сестру . . . онростио се с њима и јурнуо у мрклу поћ! . . . Мајка је дуго плакала, сестра је дуго клечала наслонивши главу на постељу болесничину, тишина је још дуго владала у мирној собици, а кандиоце је тихо светлуцало пред иконом светог архангела Михајила! . . . — Светиславе! —- Драгољубе? — Хајдмо . . брзо, брзо, јер су ми груди море, Светиславе, мбре, које се од силпе буре ужасно ускомешало, похитајмо . . . иначе . . . Седоше у кола. Кочијаш укреса кремен, упали лулу, заману бичем и: — Хајд ! Мали, Мишко ! . . . Прашина се диже, кола се изгубише у тамНу Ш)ћ. (Наставиће се.)

ЈЕФТИ АВРАМОВИЋУ Ч Л А 11 У г л Л 1! 11 Е К 0 Н Т Р 0 Л В, М И .1 0 М Д Р У Г У И 3 М 0 Ј Е М Л А Д 0 С Т И , НА ДАН 22. АНРИЛА 1884. јјј^еститам ти то весеље, ј Звао си ме — аштоћути? И још желим да дочекаш: Заједно смо доста били, С унучадма — од твог сииа —• У младости заједно смо Да у свакој срећи певаш. ј Доста рујног вина пили. Све су чаше веће празне! И живот је близу краја! Нити певам нити играм, А кад пијем — пијем чаја. љ. п. н.

ИЗГУБЉЕНА ЗЕМЉА. И 3 Л Е Т У С II Р Е С К У III У М А Д И Ј У. (С Француског.) (Наставак.)

ј)ела су ретка у спреској шумадији; и због тога, «•/ л што вода топи, морали су гледати да се настаие онде, где је тло мало више, или на насипима. Куће им нису нигде једна до друге, у опште свака је за се као неко мало острво. Око куће су им баште, које се обрађују врло добро. У њима истина нема воћака; али место тога сеје и сади Венд у својој башти с највећим успехом свакојаку зелен и поврће, које се не боји влаге, и из спреске се шумадије доносе понајвише у Берлин у великим товарима краставци, које троше Берлинци преко лета као салату.

Кад видиш вендске куће, мораш се сетити руских кућа (изба). То су праве стражарске стрељане, покривене сламом а саграђене на темељу од камена или иечене цигље. Све су при земљи. У њих се улази на врата, која су прорезана попреко на два крила; горње крило стоји обично отворено, а долње затворено. Таква су врата у опште свуда по селима. Изнутра нема више него две собе. Једна гледи у двориште, и то је спаваћа; у њој има висока огромна постеља и тако исто велика пећ. Бендски сељак не би легао да спава ни за што на свету а да не окрене главу к вратима. Зашто? То нам нису могли или