Стражилово

885

СТРАЖИЛОВО

886

јако, па је, проучивши Кепдера, Ајлера, Жофроа Септ-Илера, чувенога Паскала, помоћу тих и других славних писаца увидила, да се преживила астрономија Птолемијева, географија Стравопова, зологија Плинијева и тако дал>е; али је дознала и схватила, да се учи и да ће се учити, и да ће вечно у срцима људским остати унисано : П е в а ј, б о г и њ о, г њ е в А х и л е в ! . . . Данте, Гете, Шилер и Шекспир беху њени љубимци, њени драги љубимци и душевпи кипови, па их је иада све штовала. Све је то Анка, колико је могла, са одушевљењем прешла, те се уверила, да је паука оружје, да је наука град, који се никада не обара. Па није ли Апка красота над красотом, алем над алемима? Рећи ће која поштованих читалица: »Шта ће ми Шилер, Шекспир, Гете и остали ти врагови, кад ми је око куће и у њој прљаво н нечисго, кад ни једну марамицу ие умем порубити?« Е, али чим се сунце ночне рађати, Анка је на ногама, очешљана, обучена; па је већ у врту и ради по њему са таквом негом, као што то ради мати око свога болног јединчета. Ео погледа само оиај велики гај од цвећа, увериће се, да је том цвећу мати паша млада Аика ! Па и оно дивио просто одело, што га видиш на њој, и оно је та бела и нежна ручица сашила и за себе удесила! Анка је у својој соби. Код ње не гори свећа, али је једиако обучена, јошједнако пажљиво слуша неки знак, неки врло сигуран и известан знак. Шта ли чека? Од свуда се протеже тишина, ни да би се које псето јавило, ни да би се ичији ход чуо. Све је тихо . . . тихо . .. Сат на торњу гласно откуца један сат после поноћи. Анка скочи. — Ах, хвала богу ! ЈГагано оде до врата, отвори их, на на прстићима лагано нрође широки ходпик. Онда на лева врата ишчезне у густу помрчину . . . Иде брзо и хитно, као да је особита нека сила гони. Ево је већ до Аморовог кипа. Ту је стала. Срце јој се чује како бурно бије, а у груди завирују оне лукаво звездице па шапућу: »Ох, ала су бајне! Ала се надижу силно! «

Нешто шумну. Анка се трже. Упрла оштри поглед па ону страну, откуда се шум чује. Да -ли је варка, да ли ју је поветарац иреварио? Ах, није, не! Ено се из густога лишћа појављује нека црна сен . . . — Госпођице Анка! . . . — Господине Драгољубе ! . . . И већ је рука у руци. Већ две младе руке дрхћу једна у другој. — Јесте ли дуго чекали на мене? — Не, овај сам час и сама дошла! — Апчице — госпођице Анка, поправи се, ја сам вам иакану моју већ саопштио, вама је позната. — Јесте, одговори девојче. — Али вам иије познато, да још вечерас нолазим ? — Вечерас? тргне се Анка. — Јесте. Кренућемо се ја и Светислав још вечерас, а сутра у вече морамо бити у Веограду. — Али што тако нагло? — Мора бити, госпођице Анка! У осталом ја не знам, шта је, алп ми је тако тешко . . . тако тужно, да не можете ни мислити. Одлазим, а ви . . . ви остајете, па . . . Бог зпа, госпођице Анка, да ли ћу вас икада у животу видити ! — Господине Драгољубе, шта да вам кажем ? Стид би ме онога часа убио, када бих вас световала, да не идете. Ваше се дело увеичава лавориком, а историја га уписује међу своје редове. Није жртва мала, коју приносите Србији, мајци нашој, али се сетите, да је то дужност свакога Србина, дужност сваког честитог човека, који осећа и мисли часно и поштено, да избави подјармљену браћу своју . . . Ја, ето, видите, кунем час, који ме је немоћном женском створио; јер иначе, будите уверени, бих ја већ била онде, где се блистају редови српских бајонета! Ту Анка уздахну и ућута. — Госпођице Анка! Час се примиче, а сада ме баш тај говор гогш, да иикако остати не могу! Ви ме створисте у орла; ирелетићу иреко Дунава и Саве, па ћу се наћи међу борцима, међу храбром Србадијом! Ућуташе обоје. — Знате ли, господине Драгољубе, да ми је ипак . . . ж,ао, . . . што идете? . . . — Жао? Како то да тумачим? — Па зар ни сад не погађате ? Ох, ви врло слабо умете нронићи човека. — Госпођице Анка, будимо искрени, та