Стражилово

951

СТРАЖИЛОВО

952

НАРОДНО ^АЧКИ СПОМЕН I I Нас1 Уш^ек се сунце промолило било, па рони, -^В^као окупано чедо, из ведра неба, а ми * одмакли из села, па угали у гору зелену. Позајми ми за часак гусле твоје, Бранко, не, да тебе тек прославим, . . . та, слава твоја бруји и разноси се с врх Стражиловачког Виса широм на све стране српског света, — и брујаће и разносиће се, »док се пева . . . .« Позајми ми их, да опевам опет један делак горе фрушкогорске. А уздарје нек ти буде један спомепак више у омладини, којој си певао, те је пробудио. „Тице поју, горе стоји јека, —• — под ногама она роена трава а са стране брда мирисава, — — па што даље, све то убавије: како само долина се вије, како гора подигла се пуста, липа цвета цветићи миришу, а уз мирис ветрићи уздишу, а уз ветрић. коси покликују, уз косове браћа подвикују: „Ао данче, ала си ми бео!" — — И опет, — а има, бојим се, загорелих »моралиста,« који ће замерити, што се млада срца раскликћу и у овако побожно-свечаној прилици, — и опет . . . Та, је ли пужно, да наномињем, како је неоправдано, како је тесногрудо захтевати, да се младост пригне, па ма и у овакој свечаности, под теретом ваљда клетве косовске, те да на голим коленима зар пузи у хаџилук до светиње с погнутом главом, с погледом упртим у црну земљу, са срцем распореним болом, а из њега да пљушти покајничка грешничка крв? Па да нема зар очију, да се напајају изобиљем природне лепоте? Зар да стегне срце, те не откуцне живље, кад му толико миља ирожима млађану крв ? Раскините мост, који спаја унутрашњосг младе душе, искру божанску,.са снољашњим дражима природе храма божијега, . . . загатите уставу на бујном потоку, у ком струји и бризга машта, нада, уздање . . . све, што креће снагу на рад, што потпирује искру бесмртнога -огња, што тиња у њој . . . раскините тај мост, загатите ту уставу, — спутали сте младост у кврге, а у квргама ће да окржљави подмладак, . . , одузели сте јој животни сок, без кога ће подмладак бити нам наказа. Така света и узвишена места, као што је Раваница са кивотом по-

СЛАВЉЕ. 3 ФРУШКЕ ГОРЕ. ,вак.) следњег цара српског, последњим издан-зраком сјајног сунца српске силе и славе. . . као што је од новије доба гроб на Стражиловачком Вису, где жељеног мира нађогае иоследњи земни остаци првог у ученој српској омладини прослављача »чарне горе и њене слободе,« првог, гато рекоше, »прослављача бујне младости, природне дражи, и оног љупког миомиља, што се онако дивно расцветати могао само под ведрим осмејком дивне нам народне несме, а на недрима слободне природе, то нису више гробови, у којима леже самртници, па да к њима треба ићи са песмом самртницом, а враћати се с њих са сузом туге и жалости за покојницима, него су врела, камо зар младост треба да иде са живом надом, да се тамо напоји љубави према оним светим идејама, за које негда душе оних сада мртвих скелета живљаху, бораху се и умреше, па да се отуд враћа с песмом васкрсном, са тврђом очеличеном вером у васкрс идеје. Па не замерите, ако на таком путу падне и по која лака пошалица, невина несташица. Неће оне ни омладини ии народу обесветити нити ишчајати осећаја, гато их треба да има према величанственим усиоменама, јер су те дубоко . . . дубоко урезане у срце и дугау. И омладина и народ има свој начин, којим одаје погатовање према оному, према чему треба да одаје, али хоће и слободно срце и поглед. Не замерите, него је пустите . . .! Не, не! Сами в о д и т е омладину и сами руководите народ, ви, којим су поверени, путом правим, нутом, којим ваља да ходи, па да не скрене. Видели сте дивљи поток планински; видели сте силну реку! Па да није вредних руку, да их руководе, и поток и река остали би само за то на свету, да извиру и увиру. Тек и она поворка нагаих дана и година од колевке до мртвачког сандука није живот, ако у њима нема борбе и одушевљења. А борба и одушевљење без правца иема праве цели, па без потицања мора бити спотицања. Што смо имали, у гробљу нам је. Што можемо имати, у омладипи нам је и у нама самима. Никоји ваљда народ нема гроба, за који га таке успомене вежу, као што је нама нагаа Раваница у убавој Фругакој Гори. Иа да л' умемо да га ценимо и уважавамо до-