Стражилово

953

СТРАЖИЛОВО

954

стојно? ГПто је Хришћанству свети гроб у Јерусалиму, то је Српству кивот у фрушкогорској Раваници. Народно сдавље око цар-Лазарева кивота мора добити други вид, па да буде сасвим достојно онога спомена . . . Раду и Славујку не сретосмо, нити они нас стигоше. Зајамачно су одмакли, док смо се ми ишчекивали. Час уз брдо, час низ брдо, час гором час пољаном дођосмо, а пи осетили иисмо, под сам манастир. Са западне стране манастир Раваница нема тако величанствен изглед као с источне. Унаоколо ћелије калуђерске и екопомске зграде, а између њих врх црквене куле, у коју. је упрло јутарње сунце с истока. Али се и ту слегло светине и кола, које око оне чесме, које но побрежју испод гранатих хладовитих дрвета, стогодншњих дубова и орашја. Но тек доле на пољани с десне стране оног красног реда високих јабланова, што воде уз низбрдицу у манастирску порту, и тамо у равницу нут села Врдиика ниже манастира згрнуо се бели свет. То мушко то женско, то старо то младо, гамиже, па изгледа из далека као ливада, по којој се просуло шарено цвеће, па се лелуја и комеша. А зуји и бруји то ларма то песма то свирка то запомагање силне просјачи тамо, на се слили сви гласови у неразговетну грају, те зуји . . . бруји, као кад по цветној ливади попану вредне челе, те разабираш само зуку неизбројног роја. Рде се појавимо само, згрће се свет око нас; но нам свако скреће с пута. А ми као осветници поносно и победоносно корачамо, па певамо све се располеже. С песмом тако улегосмо у саму порту. Ту се већ не да одржати ред, јер осим колачарских шатара начичкало се света, да јаје бациш, не би на земљу пало. Око цркве полегали, иа се испречили болесници, још сад места да ухвате, кад се после службе понесе литија туда, па преко њих пређе. Са свију страна надолази све више и више светине. Црквена врата широм отворена. На њих куља свет то у цркву то из цркве. А све се гура и провлачи пред олтар, пред иконостас, где с десне стране између царских и јужних врата у кивоту почива тело цара ЈГазара. Све то прилази тамо, да се бар поклони светоме кивоту, ако од навале силне не може да дође

на ред, да целива светитељеву десницу. На кивоту и иснод њега је силесија скромних дарова побожних душа, ту лепих шарених српских пешкира, ту комади тешка српског платна. Око кивота свечана тишииа. Ако што чујети, то је дубок побожан уздисај, а кроз то јекне новчани дарак, што га милостива српска срца дарују у тас иа свети манастир. Целивасмо редом и ми једап за, другим. Тргох очи, а чело главе Лазареве стоји војник у аустријском војничком оделу. Капу држи у рукама, а руке отнустио, па прислонио главу, те гледи готово нетренимице у сухе руке у кивоту. Трже и он случајно поглед, а погледи нам се ухватише. Познадосмо се. Беше то Рада. Мознадосмо се и иоздрависмо, али не осмејком, не речју, не покретом и једне црте на лицу. Ноздрависмо се — мишљу. На лицу његову сеђаше озбиљност, као што приличи месту, на ком се састадосмо; али с озбиљношћу беше помешана и сенка оне нетвековне сете српског народа заједно са оним тврдим поуздањем, што толико исто векова челичи српски народ, кадгод упре поглед своје дупте у будућност, у бога. 1 иза тога тавнога, те ипак тако нрозрачног вела, чини ми се, прозрех у душу његову, па као да нам обојици у исти мах пуцкараше у дупш клетва цара косовскога. Струјаху и брујаху оне ужасне речи кнез-Лазареве, којима позиватпе народ у бој па Косово, — као тлто у планини почне да се крши и да пуцкара најпре грање на врховима високих дубова, кад се преко њих залети први ударац буре силовите, док иснод њих још мучна омара и заптивена чама притисла и листак, да не трене, травку. да пе живне, и цветак, да не дахне, а тице се ни живе не чују нити крећу. Бруји тако и струји и у души, —• а срце мораш да заптиш, да стрепиш, да чекаш, — док извесни куцне час, да искочи из стене сабља Маркова, . . . дух се српски вине из окова, — да из мора изрони топуз Марков, . . . срце се народа српског разигра у грудима, — чекаш, да устане Марко, па, у једној руци оштри мач правде, у другој тешки топуз клетве косовске, загрми од Адрије до иа врх Балкана, од Црне Горе даж до Пеште и Будима: „Ко је Србин и српскога рода, и од српске, крви и колена а не дође на бој на Косово, од руке му ништа не родило : ни у пољу бјелица пшеница, ни у брду винова лозица!