Стражилово

СТРАЖИ10ВО

тшш ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 30.

У НОВОМ САДУ 24. ЈУЛИЈА 1886.

ГОД. II.

^ЈЈбурђија је врло лепа Девојана била, Црне очи, златна коса Мека, као свила.

Ђ У Р Г Б И Ј А. Кад ђурђија звоно чула Грозом задрктала, На врискала и цикала И косу чупала.

Лиде ка' од млека да јој Било наливено, А к'о ружа о Духових Чедно и румено. Ал' сад вене и увену, И бледо и жуто, Тело, негда танковито, Ломно и ногнуто. На очима упаднутим Тугин тумач, сузе, ... Имала је вереника, Али бог га узе. Дошла му на тужни гробак, Ал не плаче, ћути, Ма јој срце јадовито Бол распиње љути. Плете венац, па га на гроб Свом драгом полаже, Ал' како јој души, не мож' Песма да вам каже. Ал' забруја тужно звоно Црквици над сводом. Сахрањују... ето попа С великим спроводом.

„Скините то тужно звоно, Ако бога знате! Скините га, ако срца И душе имате!.. . Када ја то звоно чујем, Мислим, да сам луда,... А знате ли, је-л' далеко Још до страшног суда? Неки кажу, мог драгана Амо су донели . . . Није... није!... Над главом им Голуб лети бели. Ој, голубе, ој, мелеме Срца мога бона!... Ј: се бојим .. . бежим, бежим Од тих ваших звона!".. . И нобеже и бегаше По доли и брегу, Бегала је с ветровима По киши и снегу. А кад даде богу душу Мома умобона: Звонећ' на њу, два су пукла Од жалости звона. Мита Иоповнћ.

->Ш<-