Стражилово

ОТРАЖИЛОБО

„Ви сте дошли, да из мојих руку примите адиђар, без ког ћу ја бити највећи просјак на свету. Од овог тренутка је моја Јулија сасвим ваша; ни моја се сенка неће више на љеном путу видити." „Шта говорите", повичем, „Јулија — ?" „Она јеваша и сасвим ваша" потврди Смелић, седне затимђа^могилу, а даде знак, да и ја седнем. „Чујте ме тако мирно, као што ћу вам ја приповедати. Познали сте делимиде моја начела и ексдентричне назоре, као тто их ваша терминологија назва. Ја сам још већа луда, него што ви и мислите. Ти назори ми нису само у устима, већ и у сваком зглавку: љих се држим при сваком кораку, њих испуаавам до крајности. За њих ћу да радим и трпим, за њих да живим и умрем, ма ми свет на главу метнуо лаворов венац, или капиду која се меће лудама. С тога гледишта пресудите мој рад. Говорио сам сам себи: кад су човек и жена искрено једно другом наклоњени и ништа на свету нема, што би им милије било, него сами себи, нек се узму за руку и нек иду једним и истим путем. Али, кад се љубав угаси, кад се наклоност обрати у мр?књу нико никог нек не држи силом за руку. Та није нико ничији роб или ствар, а ништа. их не веже, доли међусобна љубав, Нико нема права, да их везује другом везом, која се не може одрешити, те једно друго до гроба да мучи својом мржњом и љубављу. Таквом везом нисам ја с Јулијом везан". „Како?!" иовичем ужаснут, „Јулија није ваша жена?" „Вила ми је жена", одговори Смелић с уздахом. „Али руке наше није везао ни закон ни свештеник. За лепе звездане ноћи, опијени слатким миомиром, паслонили смо главу нуз главу а ја сам шануо: Јулија, драга, хоћеш ли ићи самном у свет, хоћеш ли сносити самном и добро и зло, хоћеш ли ми би-

ти жена ио једином закону љубави, без обреда и ништавих обећања? Она ми је одговорила: хоћу да те љубим — али реч „вечно" не даде јој мој пољубац изрећи". Таква је била наша свадба. Настали су дани среће, о чему сте се уверили. Гајио сам лепу наду, да ће вечна бити. Али сад видим, да према мени осећа само захвалност, поштовање и топлу наклоност — а ви сте јој у срду њеном први потпалили ватру друге, страсне љубави ! Оиа је вољна, сасвим вољна; па нек иде за гласом свога срда. Уведите је у нов свет, у свет сјаја и шума, у свет раскоштва — нека тамо у слободи ужива њена анђеоска душа, нека се ионоси сјајем, којим је ја не могох заодети. Али вас молим и преклињем: љубите је, а угаси ли се ваша љубав, љубите је бар као брат сестру. Очи ће моје из далека гледати, уши ће добро слушати, а дух ће је мој вечно облетати. Па нека сам далеко, далеко од вас, на први уздах рањене јој душе ево ме као савест пред вас, да вас подсетим на свето обећање, какво сад у вашим очима читам. Немојте је оставити, ја сам јој све и сва на свету био. Будите јој свагда драган, брат и пријатељ!" На последње речи устане, пружи ми десницу на растанак, па оде са жалосних рушевина. Кад сам се у село вратио и једва чекао, да отворим врата од баште, видио сам Јулију код прозора у густом лознику, где је над цвећем нагнула главу и плакала. Приђем прозору. Јецајући пружи ми једно писамце: I Драга Јулија! Хвала ти на сваком милом погледу, иа сваком загрљају, на сваком пољупцу. У листове своје памети мећем цвеће, што никада увенути неће. Ја идем за цели, о којој сам ти више тгута приповедао. Твој Драгојло. / (Свршиће с.е.)

Ш&Жд прије су походиоди Црне Горе Бог зна из које даљине долазили до Цетиља па ее отолен натраг враћали. Путовало се на коњима кршовитом путањом а ђегођ је богме требало и шјахати па апостолски. Али сада туда лете лака кола; па ти стоји на услугу и пароброд, да се возиш нреко блата скадарскога. Можеш походити равну Зету до Подгорице шједећи у колима и у пароброду; а до године ће се моћи тако путовати кроз Црну Гору још и од Бара до Никшића, е је већ та комуникацијона свеза с мора у средиште кња-

ДЕВЕТИ ДАН. ПУТНИЧКА УСПОМЕНА.

жевине у радњи. Па ко би се сада враћао с Цетиња натраг, а не знам јели ближи Ловћену Еотор или Цетиње ! А ђе је Маглић на увору Пиве и Виситор на извору Лима! Тако нам се било лако покорити доброти госнодаревој, који нам је ставио на расположење свој паробродић и наредио проф. Матавуљу, да нас прати. То је било ове године о ђурђеву дану, Господаревом крсном имену, а био сам пошао па Цетиње у лијепоме друштву Саве Бјелановића, уредника »Српског листа, проф. Душана Јовановића, Јова