Стражилово

1083

СТРАЖИЛОВО

1084

у бој. За три меседа крвљења са непријатељем добили само шајкаче на главу!! Дошли у оним кошуљама и хаљинама, у којима отишли. Тако награђени зар они, који оставише старе родитеље, љубе и веренице?! Милан није дошао. Рекоше ми, да се променио, постарао, а да се бије као ниједан. — А како с новдем? — запитам. — Никако. Има, кад смо били гладни два дана, а немамо за што хлеба купити; морали смо пљачкати. — То Милану добро дошао онај сат, што му дадох. Они се насмејаше. А Младен Кромпир ће на то: — Још код првих бојева узеше га од њега, јер су мислили, да је у боју задобио. Кажу, однеће у Београд па кад буде рат свршеп, сваком ће се отплатити, што је задобио. — Па он и даље остао! — Још ни иама није дао да дођемо. Побегли смо а он не зна. — То је прави осветник! А шта за Мару каже ! — За њу говори, да зна, да ће га чекати. — И чека га. — Помислио сам у себи. После тог разговора одведем момке у крчму па их мало прочастим. 5. Р а т н и к, Већ се и саонице путем виђају. Дрво пуца од љуте зиме, а моја љубав никако да охладни. Мару сам виђао само у цркви, где се као смирен монах богу моли. Баш на Три јерарха после нодне седим и иишем »Застави«, да пошљем скупљене прилоге и ириложнике за српске рањенике, а пред моју кућу стадоше саонице. Погледим, ко је. У саоницах седи човек, жут, изболован. На њему хаљине руског козака. Познао сам, да је озебао, те похитим брату Русу на сусрет. Једва познадох Милана. У истину, постарао се. — Милане, јуначе! Здраво ! — Дођох управо вама, господине, да се згрејем и одморим — па ми пружи две штаке. Знао сам одмах, шта значе, па не могох речи проговорити. Срце ми се цепало у грудима. Гле, пре наки момак! Чонек. што га довезао, поможе му, да се сиђе. Ја му пружим штаке.

ћутећи уђосмо у собу. — Кад си рањен? — Лицем на св. Николу. 0 то су били страшни болови. — Мора да си награђен за ту жртву? А чуо сам за твоје јунаштво. — Са овим — показа ми два бронзена одличја. — Од тог се не можеш ранити? Теби пара треба. — Један ми господин у минисгарству рече: Иди па проси, није те нико ни звао ! Заћутасмо. — Дакле, ми се овде мучимо и скупљамо прилоге за рањенике, а они тако с вама? — А ко им може што за то? Опет заћутасмо. — Шта ће Мара? — Запитам. — За њу сам погинуо; нек се уда. — Би ли се срдио, да ју ја узмем? — Волио бих. Од ње нећете наћи верније љубе. — То знам. Милан се зажарио. — Хајдмо к њојзи, Милане, ако си се одгрејао. Одосмо. Путем га нико није познао. Ја куцнем на врата. Нико се не одазва, а ја отворих. Мара клечи пред икопом. Милану полетеше сузе. Осетих и ја своје на руци. — Маро! Сунце моје! Знам, за кога се молиш. Где танад пада, ту бог не помаже. Она скочи на његове речи. Полети му. — Волеш ме још и сад? — пајој показа, да нема ноге. — Милане! Пала је. Где јој мајка била онда, не знам, али не беше дома. Ја је иоложим на ностељу и довичем њену комшиницу да ју причува, а ми пођосмо. — Јуло! Ја сам Милан Рајић; познајеш ли ме ? — рече комшиници. — Ију боже! — Ево узми ову мараму па подај Мари, кад се пробуди . . . Она ће знати, шта значи. Одосмо. — Хоћу одмах да идем одавде! — рече, кад дођосмо у мој стан. —■ А куда?