Стражилово

1085

СТРАЖИЛОВО

1086

— Овде немам више никога. Село ме неће ранити; идем! Ја скупим ону суму, што хтедох да ношљем »Застави«. — Ево ти, брате ратниче! И онако није вредно да онамо шиљем. — Да су ми саонице до Черевића! Рече ми. Нађем му. 6. Овршетак. Сутрадан нисам ишао Мари. Јуче одох. Већ није знала за себе, а Миланову је мараму држала грчевито у руци. Мати њена је плакала а и ја сам. Пред подне одох у општинску кућу. Нисам ишао на ручак; радио сам до пред вече. Пред вече забруји велико звоио. Срце ми задрхће у грудима. Стрепио сам, не макох се с места, већ сам радио помамно и даље. Кад не могох даље од помрчине, изађох. На вратих стоји општински нослужитељ. — Еога то огласише? — Мару Белићеву. Срце ми се следи. Дођох овамо, да га разгрејем. Од јуче пијем, брате, и плачем, а не знам, кога да окривим.

«=О"Е=ГЗ-ЕЗ-0-ЕЗ-

Данас после иодне пронеше је на гробље.

Е то ми је испричао пријан мој, бележник Паја II. — То је, Пајо, трозно! —- Рекох ја, и налијем у чаше, Он убриса сузе па искапи. ћутали смо неко време. Паја наједаред прекиде, лупнув чашу о сто, да се сва распрштала, па викну: — Је-л' то бог хтео, или ако није, ко ће му за то одговарати ?! Очи му закрвавиле. — Ја, Пајо, идем: већ је скоро зора. Сутра сам отпутовао. 7. Д о п у н а, Данас на Сретеније година је дана, како сам се са Пајом бележником растао. И оп је умрво. Сирома! Силно пиће га оборило. Сад, кад је умрво, издајем на јавност његову приповетку. Мало ћу још допупити. Милан се Рајић убио у Футогу у Бачкој. Није могао да — запроси. Ко ће за његову душу одговарати? Сигурно онај велики господин, што му рече: Иди па проси, није те нико пи звао. 'В. Јоваповић

ЦРТИЦЕ УГЉЕНСЖ

о д

ГЛАВА ПРВА,

у којој се упознаЈемо са Јунацима п чпсто слутимо, шта ће даље да буде. У селу Глупинцима у писарници сеоскога кнеза било је тихо као у гробу. Сеоски кнез, постарији сељанин, по имену Фрања Вурак, седио за столом и с напрегнутом пажњом дрљао нешто на артији а сеоски писар, млади и „пунонадеждни" господин Золзикјевич стајао код прозора и бранио се од мува. Мува је било у писарници тма божја. Зидови, упљувани од њих, изгубили своју стару боју. Упљувано било и стакло на слици, што је висила над столом, упљувана артија, распеће, општинске књиге и т. д. Муве су милиле и по самом кнезу, као да је он прост одборник, али особито их привлачила напомадисана глава господина Золзикјевича, што је мирисала на каранфил . . . Над том главом купио их се читав рој; врвиле су по раздељцима косе, остављајући за собом живе, покретљиве, црне мрље. Госио-

ХЕНРИКА ШЕНКЈЕВИЧА. С ПОЉСКОГ ПРЕВЕО РАЈКО. дин Золзикјевич подигне час по пажљиво руку, на је нагло спусти; чујеш у један мах пљесак, рој се зуком дигне у ваздух а господин Золзикјевич сагне главу, вади ирстима лешине из косе, па их баца на земљу. Био је четврти сахат по подне; но целом селу царевала тишина, јер се људи разишли на посао, само се под прозором чешала крава о зид, помаљајући час по слинаву њушку на прозор. Кад-и-кад забаци тешку главу, бранећи се од мува, па груне рогом о зид, а господин Золзикјевич само провири, па се продере: Хај-но! Курјак те. . . Онда се огледа у огледалу, што је висило близу прозора и поправи кос-у. Кнез ће да прекине ћутање. — Дед', господине Золзикјевичу, напишите ви тај рапурт, мени некако не иде од руке. Напослетку, ви сте писар. Случајно господину Золзикјевичу нису биле све