Стражилово

1091

СТРАЖИЛОВО

1092

Није му ни као писару било зло. Темељно знање буди у свакоме поштовање, а како је, као што рекох, мој симпатични јунак знао но нешто за свакога становника округа осдовичког, сви су без разлике гајили према њему поштовање,помешано с неком обазривошћу, да се не би како замерили тако ванредној личности. Елањала му се усљед тога и интелигентна лица, клањали се и сељаци скидајући још из далека чапке и поздрављали га са: „Хваљен Исус!" Сад видим, да морам мало јасније растумачити читаоцима, зашто није отпоздрављао господин Золзикјевич са обичним: „на веке векова". Споменуо сам већ, како је мислио, да то ученом човеку не доликује. Чисто самостални духови обичпо су смели и радикални. Тако је и Золзикјевич пронашао даје: „душа нара, пакрај!" Осим тога читао је господин писар баш сад издање варшавског књижара Вгевкисг-а нод насловом: „Изабела шпањолска или Тајне двора мадридског". Тај, без поговора, славни роман тако му се допао, тако га је занео, да је у своје време мислио манути све, па отићи у Шпанију. „Срећа је послужила Марфорија, мишљаше у себи, зашто да и мени пе буде на руци? Био би јемачно и отишао, јер се сад уверио, да се „човек у том глупом крају само руинира", али су га срећом спречиле друге прилике, о којима ће ова епопеја доцније говорити. Из те „Изабеле шпањолске", која је излазила у свескама код господина Вгезкиег-а у већу славу наше књижевности, поцрпао је господин Золзикјевич врло скептичне назоре о свештенству а после и о свему, што се посредно или непосредно тиче свештенства. За то није ни отпоздрављао косцима уобичајеним: „на веке векова", већ се ћутке упутио даље. Иде он тако, иде, док не сретне девојке са српови на раменима, које се враћале са жетве. Ваш су пролазиле мимо велику каљугу, па миле све једна за другом, иодигнувши одостраг сукње, да се могле видити црвене ноге. Сад се тек господин Золзикјевич пробуди: „Како је, голубице моје", стане па стазу, на чим која наиђе, а он је загрли, цмокне, а затим, да буде шаљив, гурне је у брљу. Девојке стале цикати: и-ју! и-ју! и кикотати се, да си им могао видети кутњаке. После, кад су већ прошле, слушао је господин писар чисто с неким задовољством, како једна другој говори: „Ал ти је '10 леп господичић, тај наш писар!" „Па румен као јабука!" А трећа ће додати: Глава му мирише као ружа; кад те загрли, чисто обневидиш! Господин писар пошао даље пун лепих мисли." Близу једне колебе чује у један мах, где о њему говоре, па стане за плот. Иза плота би густ вотњак, у њему нчелињак а недалеко од пчелињака стале две бабе, на

се разговарају. Једна чистила кромпир из крила а друга говорила: — Еј, моја Стахова! све се бојим да ми Франка не узму у војнике; кад помислим на то, чисто ме језа прође. А Стахова ће на то: — Писару одмах, само писару. Ако он не изради, нико неће израдити. — А с чим да одем к њему, моја друго. Пе можеш му ни прићи празних руку. Кнез је бољи; донесеш му рака, ил' масла, ил' лана, ил' кокошку, он ти све прими, није пробирач. А писар ни да погледи. Здраво држи на себе. Код њега мораш одмах развезати чвор, па с рубљом на среду. — Вала то нећеш доживити — прогунђа нисар — да ја од тебе нримим јаја ил' кокоши! Мислиш ти, да сам ја тној које-ко? шта ли? Ено ти кнеза, па му носи кокошку. Мислећи тако, раскрили трешњове гране и већ хтеде да се јави женама, кад али се зачу у један мах одостраг зврјање бричке. Писар се осврне и погледа онамо. У брички седи млади академичар, накривио чапку па дими, а возио га баш тај Франко, о ком се бабе мало час разговарале. Академичар се нромоли из бричке, спази господина Золзикјевича, мане руком, па му довикне: — Како је, Золзикјевичу ? Има ли што ново? помадишеш ли се још с два прста? — Слуга, господине! — одазва се Золзикјевич клањајући се, • а кад бричка одмакла, прогунђа за њим полако: — Скрхао врат, пре н'о што дођеш. Господин писар није трпио тога академичара. Био је то рођак госпоштине Скорабјевских, те је увек долазио к њима о феријама. Золзикјевич не само да га није трпио, него га се и клонио као живе ватре, јер је то био заједало, велики кицош, Золзикјевича је сваком приликом хотимице исмевао а поред тога он једини, у целој околици, није од Золзикјевича зазирао. Једанпут шта више упаде и у општинско веће на скреса Золзикјевичу у брк, да је глун, а сељанима, да не треба да га слушају. Золзикјевич би уживао, да му се освети .... шта му је могао ? За друге је бар колико-толико знао, али за њега баш ништа. Није му било најмилије, што је дошао тај академичар, за то се намргођен упутио даље и није се зауставио, док није приспео до једне колебе, која је била мало у страни. Та је колеба била можда сиромашнија од осталих, али је изгледала врло спретно. Испред ње свуда лепо почишћено а двориште посуто иђиротом. Уз нлот сложене биле цепанице, а