Стражилово

1281

СТРАЖИЛОВО

1282

Па оружје на Турчина Да он самном сад окрене! Еле брате, млијека ти, Што нам једна прса даше, И оне ти крви, којом Наша срда закуцаше. Трон на зечко сваки стоји, Неки мање, неки више! Кад двојица нањ се пењу, Злу столицу прекривише! Обори се и разбије И у мрве он се смрви, А док други исправи се, Много прође, зноја, крви! . . . Па ако си жељан власти, Ја ћу твоја слуга бити, Након оца ја ћу тебе Бладаоцем прогласити. Добри брат се толико још изда, да, кад је наредио, да му Ива уведу, овако даје израза томе уздању : На себи бих~рек'о, ка' да Добре да ћу чути гласе, Срце ми је узиграло, А крв, мислим, не вара се!. . . премда му је Перун изразио сумњу, да не буде ухода. Иво долази и проси милост. ђорђе: Милосрђе, веледушност Врлине су Хришћанина, А тим прије у књажева И по роду властелина. 14 наређује, да се у свој војсци прогласи, да је издајица помилован, и да га нико не смије за издајство прекорити. Па га пита одмах за Станка: Да нијесу упорност му Замјенила чувства друга. Иво му каже, да Станка мори иста жеђа, која је још нарасла, откад се потурчио и већ да му ништа није свето, што је наше, Откуд му је султан дао Чин најстариј свога паше ! Ђорђе (за себе). Боже, такво чудовиште Зар за брата мени даде!. . . . На пита Ива, што сад намјерава »млади паша,« а Иво све потанко извјешћује. Кад је све разабрао, наставља ђорђе: Срешћемо се и питати, Што та мисли потурица!

Безбратник сам, ал 1 нијесам Ја биједна удовица! Та будала прекусана, Што доброту држа моју Ка над неку малодушност Уздиза је храброст своју ! Нрзо ће видјети и цијенити боље брата, ако ха игђе уфати. Па окупљенијем главарима истиче значај шјутрашње битке. У крв битке, што нас чека, Црнојево игра племе! Да остане сјајно, часно, Ил под клетвом страшно бреме! Па храбри редом војводе и даје им наредбе бојне. А у ношљедњој нојави на бојном пољу послије побједе одржане, пошто је распитао за погинуле, међу којијема је стари Перун, и за рањенике, благода; и Богу и уздиже тоилу молитву, коју завршује: Без Деана и Иеруна Не остављај наше горе! Да за име, иравду твоју И мило се Српство боре! А у младе Црногорке И њихове нежне груди Љубав рода кроз вјекове Нек Даничин примјер буди! * * Овијем се и драма завршује. Још бих имао споменути лијепо народно зецко коло у првом чину, које мора дивно зачињати преставу, и једнога старца, који у очи битке из мача прориче будућност црногорску окупљенијем поглаварима; али би онда требало једно по једно сву драму редом иреписати, јер је свелијепо и све значајно, а особито све оригинално. Пјесник је дотле гонио своју оригиналност, да је задржао и све црногорске провинцијализме у језику. Ту спада и ђекоја нејасна фраза, као на стр 283.: Свијем нам данас иоче Твоја славна мишца јака! . . . и на стр 288.: Сваки дома да издајник Као Станко нек оирави! Ни стихови не теку једнако. Има их прилично тврдијех као н. пр. на стр. 16. Сриски је брат са срнског огњишта Милога сваки син Дубровника.