Стражилово

1277

ОТРАЖИЛОВО

1278

Золзикјевич испирао глицерин-сапуном и трљао својом рођеном четкицом за зубе. Но хвала истрајности и енергији, која као и досад, тако и у овом случају није оставила представнике општине глупиначке, прасци су ухваћени за стражн.е ноге и, у пркос најжешћој протестацији, избачени на поље, те тако се могло сад прећи на „дневни ред." На „дневном реду" беше тужба некога сељака Сроде, против споменутог Флоса. Десило се, да се волови тога Сроде прејели ноћу у детелини господина Флоса, а сутрадан оставили ову „долину суза и јада," преселивши се у бољи— воловски свет. Очајни Срода изнео цео тај жалосни догађај пред суд, молећи за помоћ и правду. Суд, нроникнувши у суштину ствари, својом бистроћом

пресудио је овако: и ако је Срода хотимице пустио волове у поље господина Флоса. то ипак, да је на том пољу расла н. пр. зоб или пшеница а не та „гнусна" детелина, волови би и данас били у најбољем здрављу и јемачно не би знали за ту грозну надутост, којој су пали на жртву. Полазећи са те веће премисе и прелазећи на мању, путем чисто логичним и чисто правним, суд изјави, да узрок воловске смрти никакс не може бити Срода, већ господин Флос и за то господин Флос мора платити Сроди волове, а уједно, да му то буде оиомена и за други пут, уплатиће и у општинску касу за канцеларију 5 рубаља. А ако случајно кривац не би хтео, да ту суму исилати, нека се тај новац узме од његовог млекарника Ицка Звејноса.

*ј\г лг Ј\ДГ .ГчЗЖ| / 1.' 1ЛЛ' 1/и^ ДЕВЕТИ ДАН. П У Т Н И Ч К А У С II О М Е Н А. (Свршетак.)

(Наставиће ее.)

ван-бег справља Станка у помоћ СкенЈГ дер-бегу, па га светује да чува људе, Јер скуп је човек на ове стране, А моћ би наша на танке гране До сада била, да овај није Штедио људе, бој када бије.

Нас нема, нема, но сасвим мало, Наше је јадно Српство већ пало! Барјачић људи у горе ове Да заустави турске валове ?! . . . Но опет све је, знај, до прегнућа, Без смрти нема ни ускрснућа! Слабе, млакаве у пјта путе, А од јунака нарави љуте Узмичу људи, Бога ми, сине, Кад прегне човјек жив да погине За род и вјеру, за цијељ свету, За круну, славу нам преотету, Бог ће му сами у помоћ бити И још можемо све понравити! Зета ће опет заврћи коло, Све српско коло, коло охоло! На Стапкову примједбу, како балканске народе раставља од јединства народност и вјера, истиче цио програм, ког би се имали држати Бугари, Срби и Хрвати, а то је међусобно поштовање и потпомагање. Србин би имао Бугарину и Хрвату рећи «теби твоје, мени моје«, а Ти обадва кад би Србу Рекли: Србе, дај нам руку!

С тобом ћемо подносити Драговољно сваку муку! и кад би Грцима признали древну мудрост и као с добријем комшијама живјели удаљени од Нијемаца и Маџара, друге би тице пјевале.... Препоруча му Према чојству Арбанаса Немој твоје да пострада! Па не врти тамо амо, Људски сједи међу људе; Понашање нек ти свуда Постојаног чојка буде! Не помишљај, да у друштву Ноложај те извињава; Књаз си, али вазда, сине, Човјекова поштуј права! Књаз се рађа ка сви смртни, Књаз је прави, ко умије, А од књаза незналице Дому, земљи, фајде није. То је у првом чину. У трећем чииу Иванбег се саветује са кнезом Перуном, како ће злотвора дочекати. Перун би Скадар утврдио, а Иван-бег би га напустио и све зецко поље, па се гора држао, јер је инокосан. Што су издајице пред турском војском, ие мари ништа. Па нек зарати и сами пако, Српствоват 1 самном бар ћу знат' ко ће, А нек се турчи који год хоће!