Стражилово

1335

0ТРАЖШ10В0

1336

рујем — та ти си за истину својих речи заложша своју част — па ми није ни на крај памети, да будем тако дрзак те да те почнем кушати, ко си ти, али бих те врло лепо молио, да питаш твоју другариду, да ли ће пристати на то, да се самном рукује без рукавице. Стојшићка има на десној руци младеж, који доста упада у очи, па буде ли у твоје другарице рука чиста, ја ћу се осведочити, да она није Стојшићка. Не замери ми, што то желим, ја имам зато важна узрока. Пристајеш ли?« »С драге воље,« написа опа, »па молим те, да ме отпратиш до моје другарице, ено је где седи преко пута.« Еад су пришли црвеном домину, прозборе њих две неколико речи насамо, а после неколико тренутака приђе она у црвеном домину Радивоју. »Желили сте, да се самном рукујете. Ваше су жеље врло скромне.« И опа му пружи десницу, на којој није било рукавице. Рука је била чиста — дакле доиста није била Стојшићка. »Хвала вам!« рече јој Радивој, рукова се с њоме, а оиа опет седне на своје место. »Је ли по вољи, да се вратимо на наша стара места?« упита Радивој женску у плавом домину и понуди јој руку, јер сад је тек био у чуду. Она га узе под руку, и за неколико секунада били су опет једно уз друго. »А сад хвала теби, лепа маско!« рече он, пошто су сели. »Дозволи ми,« хшсала је она опет, »да наставим разговор од пре. Ти мало час рече, да си заборавио, шта ти је рекла она женска, што је представљала свирку. Видиш, јасе томе нимало не чудим, то је сасвим по твом обичају. Ти све лако заборављаш.« »Откуд ти то мислиш ?« »Преврни само неколико листа из своје прошлости, иа ћеш видити, да ја имам право.« »Ја те не разумем.« »Хоћеш ли и даље да говорим? 0, ја врло много знам о теби.« »Говори, молим те, говори све што хоћеш,« молио је Радивој у крајњој радозналости. »Једна девојка, која је већ неколико дана јако болесна, и ко зна хоће ли се и предићи, била ти је пре увек у памети, а сад си на њу заборавио.« Кад је Радивој то прочитао, стала му је памет. Знао је и он, да је Ивана болесна, јер је то чуо од самог лечника Костића. Али откуд тај плави домино све то зна?

„ Ја не тражим од тебе, да ми признаш, да сам ја истину казала, већ те питам, хоћеш ли још што да чујеш? -4 „Настави, молим те, настави." „Ту девојку, коју си ти заборавио, осудио си бадава, јер цисмо, за које си ти мислио да је писано њеном руком, није писала она. То је истина, као што је. бог на небу." „ Је ли могуће?" повиче Радивој изненађено, и у крајњој узбуђености хтеде своју сусеткињу ухватити за руку, али се ова брзо отрже од њега. Откуд ти то знаш, говори, ако знаш, шта је бог." „То ти не могу рећи; ја знам само толико, да је та девојка, коју си ти бадава окривио, много патила зато. Тек пре кратког времена дознала је, да се неко нашао, да тебе са њом завади. Усљед тога је тај неко теби у име њено послао оно писмо, а њу преварио, да се ти жениш." „Да знам, да је тако, да знам, да она мене" — — промуца он, јер га је то, што је чуо, тако изненадило, да се заборавио и хтео тој страној женској, што је седила уз њега, да исповеди своје тајне. Ал се она досетила, шта је он хтео да каже, па написа: „Хтео би да дознаш, да ли те она још воли ? Ето ћу дакле да ти кажем, да ја из најпоузданијег извора знам, да те она и сад исто тако верно и силно воли, као што те је и ире волела." Док је то писала, приметио је Радивој, који није ока скидао са њене руке, да јој рука дрхће. „Ти дрхћеш," рече тужно, „бојим се, да то није због немирне савести. Све ми се чини, да се ти самном шалиш." „Ја говорим најозбиљније, а ако хоћеш о мојим речма и да се осведочиш, а ти иди у место, где живим, потражи кућу бр. 989. и у њој ципелара Петра Шашипог, па ће ти за малену напојницу о свему, што сам ти рекла, дати опширна извешћа. И тада се сети мене и мојих речи. А сад ћемо се морати растати, јер је већ крајње време, да ја и моја другарица одемо кући." „А зар баш морате ићи?" „Морамо. Ја сам ти све рекла, што сам знала. Немој ме више ништа питати, јер више нећу говорити. Иа сад збогом, ми се више никад нећемо видити." „А смем ли те нешто молити?" . „Слободно."