Стражилово

1383

СТРАЖИЛОВО

1384

писма 0 српско-) Г—ђи ПИШЕ ДАНИЛО ПВСМО I. 3. 10. Јунија 1886. год. Поштована госио-ђо! Није било одавно, како сеђасмо заједно и ви ме замодисте, да вам приповедам о прошлом српско-бугарском рату. Вече је било тако лепо. Звезде су трепетале и као да су ме молиле, да не рушим приповедањем о немилим догађајима ту тако лепу, тако бајну тишину. Ломио сам се, да ли да испуним вашу или њихову молбу. Био сам на раскршћу. У вашем погледу, госпођо, читао сам, да хоћете да чујете што о судбоносним догађајима нашега народа. Па опет, реших се, да вам бар за тада не реметим немилом истином ваше осећаје, ваше наде. Решио сам се и зато, што сам знао, да ми ви нећете замерити. Та ваш поглед ми је показивао, да ме ви потпуно разумете, да знате, зашто се ломим, да вам нричам. Данас се само још живо сећам тога лепог вечера. Прошло је то вече, као што су прошли и догађаји, о којима ви хтедосте тада да вам причам, а о којима сам се ја решио сада да приповедам, јер ће мозкда у најкраћем времену опет наступити нови догађаји, у којима ће српски народ да пролије своју крв. Реших се, да вам о ирошлим догађајима сада причам, и зато, што не знам, да ли ћу после ових будућих догађаја бити у стању да вам испуним молбу, а нисам рад да не чујете оно, што сте желили. Живот није у нашој руци. Нећу вам причати само о рату, но о свему, што сам видио и доживио од одласка из Београда до иовратка у Београд. Рат је трајао само неколико дана. С њим бих био брзо готов. И ако бих од свег срца желио, да вам све ово усмено говорим, није ми могуће. Много ме штошта спречава. Али папослетку свеједно је. Мени се и онако чини, као да и сада седим у лепој вашој башти, под густим дрвећем, међу мирисним цвећем; меии се и онако чини, да гледам очима сву лепоту, коју нам пружа природа и вештина; мени се и онако чини, као да слушам ваше разборите речи. Пре него што почнете да читате ово моје писмо, молим вас, да о свему, што будете чули, размишљате онако исто свесно и разборито, као што сте вазда размишљали. То вам зато кажем, што би сте лако могли постати једнострани у пресуђивању, јер се моје казивање односи на наш народ, а будите уверени, да ми Срби у томе врло често грепгимо и да нас многи неуспеси постижу баш са те једностраности. Још док бејах с вама, запитасте ме, како сам се -лт ЛОАДуК.

;угарском рату. К. X, НЕДЕЉКОВИЂ. осећао, кад сам полазио онамо, куда ме је отаџбина звала ? Тада вам ни на то нисам одговорио, зато ћу одговором на то и да почнем. С једне стране полазио сам с вољом, јер сам знао, да су онакви тренутци ретки, знао сам, да су то тренутци, у којима сваки треба да појми свој положај, положај народа и отаџбине. С друге сам стране био опет сасма обичан човек, који жали, што оставља место свога борављења, пријатеље и родбину. Из тога мог одговора видите, госпођо, да у животу човековом настуцају врло често прилике, у којима долази у сукоб схваћање дужности према народу и отаџбини са ж,ељом за личним добром. Дао би бог, да само увек у нама надвлада схваћање дужности! У вече 19. Септембра' 1885. год. опростих се са свима нознатима пријатељима и одох у логор. Сутра нам је је ваљало зором оставити Београд и отићи у Ниш, где се сва војска скупљала. Спавао сам до три часа по поноћи. Тада ме пробуди песма и свирка. Устадох и изађох из шатора. Угледах величанствеп призор. Ватре су гориле по целом логору. Око сваке ватре седе војници, разговарају се и певају. Обузеше ме чудни осећаји. Еад дођемо на ово место после рата, ако га буде, па кад устанемо овако рано и попалимо ватре, да ли ће се и тада орити песма, или ће бити само причања о погинулим друговима, о нретрпљеним незгодама? Биће и једног и другог. Човек је само човек. Ожалићемо погинуле другове, опеваћемо повратак својим кућама! Око пет часова изјутра бесмо спремни за полазак. Сељанке су долазиле, да се виде и опросте са мужевима, браћом, синовима. Свака је носила у котарчици разних понуда и делила их. Девојчица једна носила у рукама цвећа и давала војницима да се заките, јер је и она знала, камо се војници крећу, па им је хтела да изрази своје признање и жеље, а који би други начин био за њу приличнији, до ли давање цвећа? Дођосмо на жељезницу. На станици беше пуно света. Поздрависмо се сваки са својима па се попесмо на жељезничка кола. Влак пође, наши драги остадоше. Пара се од машине чула све јаче како шикће, гласови наших драгих беху све слабији, све неразговетнији. Још једно „збогом", па се спојисмо и ми што одлазимо, и они што остају, спојисмо се, али: у осе%ању настуиеле неизвесности. Морам да прекинем, госпођо, моје причање. Мисли су ме тако силно обузеле. Завршујем писмо и на завршетку вас молим: размишљајте о човеку онаквом, какав је у истини. Ваш Н.