Стражилово

1359

СТРАЖИЛОВО

1360

Тодико година равно у гробљу леж'о је старом Прибислав, синак твој. Нод мутним, суморним небом милога завичаја, Где Либек иочива сада и шумна протиче Травна, Бранећи олтаре своје од врашког насртаја, Костима засусмо својим и шуме и ноља равна Па каква ужасна судба! Уместо доброга плода Син Вагорије плодне, поклоник мрскога Рима, Одбаци обичаје и језик врлог ми рода, Јер нигде не беше брата, да гине и даље с њима! А по сурим гробовским плочама Маховина одавна почива Бард на њима о прошлости снива, Што је чува даљина и тама; Или ратар у пролетње доба, Златно зрно кад у земљу баца, Оштрим плугом из ледена гроба Избацује кости праотаца . . . 0 Славијо, мајко мила, Ну потури јад и плач! Нритакни ми духу крила И пламени дај ми мач. Над нама орлови кликћу под сенком густога мрака; Море се колеба силио; са муњом муња се грли; Ја видим: духови то су Игора, Жишке и Марка, И других синова врли'. Јато орлова долети са кликтањем и пада иа олтар У канџама носе огњене стреле. Ђ е н и ј е. Орлови, орлови са словенских гора! Одморите крила, јер нут вам је дуг: Преко мрачних гора, преко многих мора, На словенеки југ. На вратима Цариграда Стоји креггак јопг и сада, Као завет од старина, Штит Олега, врла сина ... Орлови, орлови, полетите тамо! У канџама нос'те и стреле и крин: Јер одмора себи ту ће наћи само Наш словенски џин. Удара понова у звоно, које силно одјекује. Долазе у гомилама разна племена словенска. Хор Словепа. Отаџбино мајко, Отаџбино мила, Узорита, бајна, Слављена и сјајна, Шири своја крила! Разби оков хладни, II Гто ти рука стеже, Да мрски душмани, Веоград, 13. Августа 1886.

Што те врлу газе, У накао слазе! Твоје часно руво По праху се ваља, зтво те каља

К'о срамна блудница Спустила си очи, Снуждила си лице, Царска невестице! Ко те врже тако У пучину срама? Ко ти нагна сузе? Ко ти радост узе На срамоту нама? Отаџбино мајко, Отаџбино мила, Узорита, сјајна, Слављена и бајна, Шири своја крила! Ђ е н и ј е. Приђите олтару овом, на коме трепери иламен Љубави драге и свете, о врли синови моји! Гле, усред туђинског мора, к'о стене гранитске камен, Тај олтар нредака ваших још гордо нред вама стоји. ГЈриђите олтару овом! Група се нодели на две половине и стане око олтара, на коме пламен иочиње јако да светли. Р у с. Ко ће нама на пут стати, Кад слободе куцне сат? Нас предводи слава мати, А победа стопе прати, Јер уз брата стоји брат. Од индијског сињег мора, Где пламено сунце сја, До карпатских мрких гора Господарим само ја. Народи ће да застрепе, Сурваће се многи трон, Кад к'о вијар буре слепе Заигра се нреко степе Силни козак, брзи коњ! Наше жеље нису бајке, Није празан слатки над: Зазвониће балалајке Кроз иространи Цариград! Па ко ће нам на пут стати, Кад слободе куцне сат? Пред нама је слава мати, Победа нам стопе прати, Јер уз брата стоји брат! Војислав.