Стражилово

1361

СТРАЖИЛОВО

1362

ПОД ОБРАЗИНОМ. ПРИИОВЕТКА. НАПИСАЛА МИЛЕВА СИМИЋА. (Свршетак.)

^ада је Радивој остао сам и погледао на празну столицу поред себе, учинило му се, као да је све то, што је мало час чуо, само сањао. Прошлоје доста времена, док се мало разабрао. Кад је погледао на сахат и видио, да је близу дванаест, устане и крене се у своју собу. Те ноћи дуго није заспао. Час је мислио о црвеном и плавом домину, час опет о томе, зашто Стојшићка но уговору није дошла на забаву, а понајвише се бавио тиме, како и на који начин ће се уверити о ономе, што је на тој забави чуо. Једва је чекао да сване, па да оде Стојшићу, и да њему и жепи му приповеда све, што му се ноћас десило. Одмах у јутру отишао је к њима. Стојшића је нашао сама у соби. После ирвог поздрава запита га, где му је жена, и зашто није дошла па забаву. »То ти је,« одговори Стојшић, ->дугачка приповетка, која се доста траљаво свршила. Али хвала богу, што је и тако прошло, могло је бити и горе.« »А птта се десило?« запита Радивој. »Синоћ, кад је требало да ми се жепа са Анђелијом крене на забаву, наредим ја, као што знаш, да је било синоћ рђаво време, да ио њих дођу кола. Они се кренуше. Ал тек што су одмакли, истрча пред коње неко, а ко је без сумње пошао па исту забаву, и из свег грла духне у рог. Коњи се поплаше и нагну бежати; па кад хтедоше савити иза првог рогља, запну за дрвени стуб, који је био укопан на рогљу, и кола се изврну. На срећу се нађе неко близу и задржи коње. »А шта је са твојом -женом и с госиођицом Анђелиј ом ? « »Моја жена је на срећу само мало ударила чело, али јадна Анђелија је ишчаншла ногу. Но лечник тврди, да ће брзо оздравити.« »Говориш ли ти истипу ?« »А чега ради бих те варао?« »Могу ли одмах говорити с твојом женом?« »Можеш. Она је у својој соби.« Затим узе Радивоја под руку те одоше Софији. Нашли су је, где са увезаним челом лежи на дивану. »Као што видиш,« поче Миша, »ја те ни-

сам преварио. Него сад дозволи, да се вратим послу. »А,« прихвати Стојшићка, »дакле вам је Миша већ све приповедио. Но ви сте без сумње јуче чекајући иа нас проклињали и час, кад сте се кренули на забаву.« »Боже сачувај, милостива. Мени је врло жао, што сте ви морали остати код куће, али морам признати, да сам се ја, и ако на чудноват начин, ипак врло добро провео.« И сад јој он редом поче казивати, шта му се десило. »На реците ми, молим вас,« заврши најпосле, »ко су биле те женске и откуд су оне дошле до вашег одела?« Догод је он говорио, није она могла доста да се начуди. »Ја вам кажем,« уверавала гаје, »да меии о свему томе ништа није познато. А тек нећете тражити од мене нових доказа, да ја нисам заборавила на наш уговор. И ма да се ја, као и ви сами, свему томе чудим, опет зато не могу ни нагађати, ко би биле те женске.« »Ја се све уздам, да ћу од оног ципелара дознати што више о њима.« »То може лако бити. Али јелте, ви ћете ми јавити, шта сте од њега дознали? Ја сам баш врло радознала.« »Разуме се,« одговори Радивој. И пошто су још мало говорили, које о том, које о њеној синоћној несрећи, дигне се ои да пође, али пре но што ће поћи, морао јој је дати поштену реч, да ће доћи на ручак. По ручку су поново разговарали о томе, шта им ваља чинити у погледу њиховог проводаџисања. »Како би било, жено,« говорио је Миша Софији, када се одпративши Радивоја до станице враћали кући, »да се ми манемо проводацисања ; меии се чини, да ми у томе немамо среће.« »Ко зна,« рече му она, »може се то још и свршити.« А док су они тако разговарали, дотле је Радивој седио на жељезници, премишљајући о томе, како ће отпочети испит код ципелара Петра Шашиног.