Стражилово

1369

СТРАЖИЛОВО

1370

сдободно остати и дуже, јер Стојшићка са оном девојком није ни била на забави; десила им се нека неприлика с коли.« »1Та онда, шта је било, кад сте се вратиле са забаве кући?« »После неколико дана, када смо од ципелара дознале, да је Радивој већ све знао, нозове га Софија себи, и признала му је све, шта смо урадиле. Еада се ои — како из њена и ципеларева говора, тако и тиме, што је сравнио рукопис онога писма са мојим из поклоњене му записнице — уверио, у чему је ствар, молио ме је, да се на њега не срдим. Ја сам му опростила, и надам се, да ти немаш ништа нротив тога, што смо се ми помирили.« Кад је била готова, загрли Мостића, и поче му наизменце љубити увеле образе. Он притисне главу њену на груди своје, и поче јој миловати свилену косу, коју су његове сузе росиле. Старац од радости, што је своју јединицу опет видио срећну и задовољну, беше готово занемио. Једва је после неколико тренутака прошаптао: »Дете моје, нека те бог благослови.« »Па реци ми«, говорио је старац, пошто се мало прибрали, »зна ли Стојшићка, да сте је превариле?« »Зпа. Радивој нас је већ извинио, и она

не само да нам не замера, већ дели нашу срећу.« »А јесте ли сномињали што Лепосави о свему?«' »Нисмо. Али јој се Радивој захвалио за то на најлепши начин: израдио је да се она уда, за кога је хтела. Она је сад већ заручница; за по годипе биће јој сватови и ми ћемо јој кумовати. Радивој вели, да је боље да она то дозна касније.« Таман је то рекла, а у собу уђе неки странац, који је имао посла са Мостићем, и тако се она мораде удалити. И одмах је отишла Динићки, да јој јави за очип благослов. — —

Прошло је од то доба неколико месеци. У вароши В. претресају беспосличари две иовости : како су трговца Јована Петровића, с тога, што је преваром хтео да спасе своју трговину од пада, затворили, и како ће се за који дан венчати Мостићева кћи са Радивојем Радићем. Приповедало се после њихових сватова, да у В. скоро није било тако дивне невесте, као што је била Ивана, само се сваки живи чудио, што она, као богата насљедница, на дан свог венчања није имала на себи друга адиђара, већ само на малом ланчићу о врату златно, бисером искићено голунче.

В Е Т А Р.

оћи нам све су дуже, А све су краћи дни, Природа већ се спрема, Да санак борави.

Јесењи поче ветар Уз хуку немилу Жури се да успава Природу дремљиву. Обара жуто лисје, Пролетњи руши рај, Па гле, и моје мисли Узбурка ветар тај. Понесе мисли нагло У мили онај крај, Младости моје прве Далеки завичај.

Па кад већ тамо наже У брзом лету твом Поздрав ми носи брату, Мом брату једином. С поздравом још му реци : „Свега му даде бог, Само је жељан силно, Жељан је брата свог!" Иа гробље тад се жури Могиле ту су две, Отад и мајка где ми Сан вечни бораве. Ту немој зборит' ништа, Већ дуни јако, знај, Ал тако — да се чује К'о дубок уздисај..

Ђ. Сх.