Стражилово

1.371

ОТРАЖИЛОВО

1372

ЦРТИЦЕ УГЉЕНОМ. ОД ХЕНРИКА ШЕНКЈЕВИЧА, С ПОЉСКОГ ПРЕВЕО РДЈКО. (Наставак.)

ГЛАБА ОЕДМА, Имогепа. После подне, око пет сахата, на главном друму између колеба, видио се у даљини плаветни сундобран, зкути сламнати шеширић с илавим тракама и угасито-жута хаљина с плавим карнерима. То је госпођида Јадвига. Ишла је после обеда у шетњу а с њоме и рођак, господин Виктор. Госпођица Јадвига је била, што но кажу, лепа девојка: коса јој била црна, очи плаве као небо, лице као млеко а још ју лепшом чинило чисто и укусно одело, са кога се чисто зраци осипали. Лепи девојачки стас и гипкосг тако су заносили, мислио би, да не додирује ногом земље. Једном ругсом држала сунцобран, а другом хаљину, испод које је вирио руб везене доње сукње и лепе мале ножице у мађарским ципелицама. Господин Виктор, који је ишао с њом, изгледао је као писан, ма да је имао велику, кудраву беличасту косу а брада га једва пробијала. Обоје су дисали здрављем, младошћу, веселошћу, срећом; обоје су живили оним вишим свечаним животом, животом крилатих заноса и нолета, не само у свет спољашњи, него и у свет мисли, бескрајних тежња, великих идеја а часомице и у свет злаћаних снова. Међу тим колебама, норед сеоске деце, сељака и целе простачке околине, изгледали њих двоје као нека створења са друге планете. Чисто је милина, кад помислиш, да нема никакве везе између тога поноситог, изображеног и појетичног пара и шмеђу прозајичног, пуног горке јаве и у полак зверињског сеоског живота. И није било иикакве везе, бар духовне не. Итпли њих двоје једно уз друго и разговарали о појезији, литератури, као обично дворски каваљер и дворска госпођица. Ти људи у грубим платненим хаљинама, ти сељаци и жене, не би разумели ни речи, ни језика њиховога. Чисто је милина то номислити! признајте ми, иоштована господо. У разговору тога красног, поносног пара није било иишта, што нисмо већ сто пута чули. ГЈрескакали с књиге на књигу, као што лептир прелета с цвета на цвет. Али такав разговор није празан и обичан, кад се поведе с милом душицом, кад је он само основа, на коју оиа уплеће злаћано цвеће својих осећаја и мисли и кад она, од часа на час, раствара своје срдашце, као што се развија бела ружица на сунцу. Поред тога, такав се разговор за-

леће обично, као нтица, у вис у плаветне сфере, хвата се света духовнога и стрми горе као биљка на својој стабљици. Тамо у крчми диванили људи простачким језиком о простачким стварима, а њих двоје пловили у други свет на лађи, у које је био, као што вели песмица Гунодова: „Јамбор од кости сдонове И барјак свилен ружичаст И корман златан с.ав." Ваља још знати и то, да је госпођица Јадвига, ради веџбања, завртила мозак своме рођаку, У таким тренутима најрадије се говори о појезији. — Јесте ли читали, госпођице, последњу књигу Ели-а? — запита каваљер. — Ираво да вам кажем, одговори госпођица Јадвига. — Ели ми се необично допада, Кад га читам, тако ми је, као да слушам музику, па чисто и нехотице примењујем на себе оне стихове Ујејскога: „К'о у тихој ноћи Пловим кроз облаке; Сунце су ми очи, 1Ге чујем уздахе. Мирисавих вала Залива ме море, У свет идеала Летим . . . пловим ..." — Ах! — трже се изненада — да га познајем, уверена сам, да бих га замиловала. Нас двоје бисмо се зацело разумели. — Онда је срећа, што је ожењен! — одговори ладно господин Виктор. Госпођица Јадвига оборила мало главу, развукла уснице, да јој се јагодице указале на лицу и иогледавши са стране господина Виктора, запита: Зашто велите, да је то срећа? — Срећа је за све оне, којима живот онда не би имао никакове милине. Кад је то говорио, био је врло трагичан. — 0, ви ми врло ласкате! Господин Виктор прешас у лирику. — Ви сте анђео, госпођице ... — Но ... што му драго .. . говоримо о чему другом. Ви дакле не волите Ели-а? — Мало нре почео сам да га мрзим. — Ви сте чудан светац. Молим вас, разведрите се мало, на ми кажите свога најмилијега песника. — Совињски ... — прогунђа потмуло господин Виктор. — А ја га се управо бојим. Иронија, крв, пожар . . . страсни, дивљи изливи.