Стражилово

1373

— То мене ни најмање не страши. У тај мах изгледао је господин Виктор тако ратоборан, да је псето, које је истрчало из неке колебе, подавивши реп, иобегло илашљиво натраг. У шетњи прођоше и поред писареве куће, на чијим се прозорима указала: козја брада, прчасти нос и зелена поша, а затим застали пред неком лепом кућом, обраслом виљагама, којој су прозори од зада гледали на језерде. — Видите, како је то лепа кућа: то је једино појетично место у Глупиндима. — Каква је то кућа? — Била је некад забавиште. Ту се сеоска деца учила читању, кад су им родитељи радили у пољу. Тата је баш за то и дао подићи. — А шта је сад у њој ? — Сад је ракија .... Ал није довршила, што је започела, јер су дошли до велике каљуге, у којој је лежало неколико свиња, које су „назване нечистима због своје нечистоће." Да се каљуга обиће, морало се проћи поред Гепине колебе; ударише дакле онуда. Пред врати седила Гепина на кудељи, одупрла лактове о колеиа а лице наслонила на руке. Лице то било бледо, као окамењено, очи црвене, поглед мутан и несвесно упрт у даљину. Гепина није чула ни кад су нролазили, ал госпођица је њу спазила. — Добро вече, Гепина! Сад се тек сиротица трже и, пристунивши, поклони се госпођици и господину Виктору, на тихо заплака. — ПЈта вам је? — запита госпођица. — 0 јагодице моја златна, о зоро моја румена! Сам те Бог мени послао! Смилуј се ти на мене, утехо наша! Сад исприповеда Гепина све но реду, целивајући сваки час госпођичину руку, односно рукавицу, коју је при том сву сузама измрљала; госпођица се врло сплела, могао си јој на лицу читати, да је у неприлици, није знала шта да почне, па најзад рече неодлучно: — Шта ћу вам ја, драгаГепина! Мени је врло жао. Заиста .... шта вам могу ја помоћи. Отидите боље до тате .... можда ће тата .... збогом, збогом, Гепина . . . После 1 тога, госпођица Јадвига подигла још више угасито жуту хаљину, да је изнад ципела провирила бела чарапица са плаветним пругама, и наставила своју шетњу с господином Виктором. — Еог те благословио, најлепши цвете! — испратила је Гепина. Госпођици се стужило, чак се господину Викто-

13/4

ру учинило, да види сузу у њеном оку; да јој разагна сету, поведе реч о Крашевском и о другим, мањим зар рибицама у литерарном мору; тако у разговору, који је све живљи и живљи бивао, заборавише за мало обоје тај „немили случај". — Да одем у двор ? — питала Гепина сама себе. Што нисам одмах тамо отишла! 0, о, баш сам ти ја луда жена! ГЛАБА ООМА. Ииогена. У двору био ходник засењен виновом лозом, с из ледом на предворје и на пут, Јзасађен тоиолама. У том ходнику пила госиоштина преко лета каву. Седили су ту и сад, а с њима декан Уљановски, викар Чижик и ревизор финансијални Стаблицки. Господин Скорабјевски, нодебео, прилично црвен и бркат човек, седио на столици и пушио лулу, госпођа Скорабјевска сипала чај, а ревизор, скептичар, задиркивао старога декана. — Хајд, господине попо, причајте нам о оном славном боју — говорио ревизор. А декан метпуо руку иа уво па пита: — А? — 0 боју! — понови ревизор гласније. — А ? о боју ? сдазва се декан и као замишљен иочео да шапуће у себи и да гледа горе, као да се нечега сећа; ревизор се већ наместио на смех, сви су чекали причу, ма да су је већ сто пута слушали, навијајући сваком приликом старца на то. — Да — поче декан — ја сам још онда био викар а иарох био Гладиш .. . тако је: Гладиш. То је онај, што је саградио сакристију . . . Бог му дао у рају насеље! . . . Велим ја њему после службе: иопо? Шта? каже он. Чиии ми се биће нешто. И мени се чини, да ће нешто бити — вели он. Погледамо, а онде иза ветрењаче врве коњаници, пешаци, па барјаци, па топови. Видим ја, добра бити неће, чудим се ја. А шта је оно опет с друге стране? овде? Пије, него баш коњица. Чим су их сагледали одмах: стој! а они: стој! А из шуме испадоше коњаници, сад тек ови десно, они лево, ови лево, они за њима. Виде они, зло по њих. Чим иочеше пуцати, а иза брега онет нешто сева. Видите ли, попо? "а попа: видим, гле, тамо већ пале топове, карабине; они на реку, ови не даду; овај овога, онај онога! . . . Сад ови јачи, сад они. Грмљавина! дим! а онда на бајонет! Али сад ми се учинило, да су ови већ малаксали. Попо, велим, они су јачи! А он вели: И мени се чини, да су јачи. Тек што ја рекох, а ови беж'! они за њима; даве их, туку, заробљују, мислиш: крај је .... ал хоћеш! . . . но . . . кад кажем!

СТРАЖИЛОВО