Стражилово

1395

СТРАЖИЛОВО

1396

на Дрину доведе, да ту без цељи и без користи изгину или да се у Мачванском блату беспослепи ваљају. Где вође нема, ту борбе нема, ту је реч слобода сменша узречица, јер свако зиа,. да се залуду спомиње, а кад једанпут вођа до таковог уверења доведе војску, ондаје борби крај. Мосле битке под Бељипом допосили су у Бадовиначку болницу, која је била у лепој новој школи смештена, рањенике још пуна двадесет и четири сахата. Најтеже рањени најпоследњи су донешени; они су стигли у Бадовинце тек у зору другога даиа. По собама није било више места, зато су их разместили по трави на авлији. Ниједан од њих није још после првог превијалишта ниједанпут превијен а многима је рука или нога фалила на ипак се није чуо јаук, чула се само псовка. Међу тим рањеницима било је и таквих, који се нису пи мицали нити су штогод за себе зпали. Слабо куцање срца сведочило је, да су још живи, али да им је живот на измаку. Рујиа зора обасјала је бледа лица и крваве груди тих мучепика; многима од њих био је то носледњи осмејак божјега дана. Са озбиљним п намрштеним лицем обилазио је доктор рањенике; био је то Рус и но сваком иокрету тела познавало му се, да свесрдно ради. За њим је ишла сестра милосрђа са црвеним крстом на руци. тако исто озбиљна као и доктор; висока, црноока, млада Орпкиња. Брижпо јој око загледало је сваког рањеника, а пуне руке завоја и мелема носиле су му живот. Била је бледа, блеђа од рањеника, којима је крв истекла; била је лепа, али у тој леиоти пије било живота; наличила је на лепу статуу богиње љубави, богиЊе мира, богиње живота. И доктор и болничарка били су јако заузети својим послом око једног рањепика. Доктор му је вадио из бута куршум сииџирлију, који се по међународном уговору у борби не сме употребљавати, али варварски Турци нису се много освртали на међународне уговоре, они нису бирали средства, да достигну цељ. Доктор је куршум извадио и пред сведоцима протокол о њему саставио, говорећи у највећем огорчењу, да ће тај протокол самом руском цару поднети. У то му ириступи један каплар са речима: »Господине докторе, прегледајте, молим вас, мог капетана, еио умире.« »Сеј час, братеЦ. сеј час!« говорио је доктор каплару, а болничарци су сви завоји у руци задрхтали. Каплар их је одвео до капетапа; њему је куршум испод десног ра-

мена прошао и на плеће изишао. У треиутку, кад је доктор дошао, болесник је крв бљувао. »Донесите брже ладне воде,« рече доктор болничарци. Болничарка га је гледала укоченим очима и није ии речи ироговорила. »Воде, брже воде!« нонављао је доктор, али је болничарка већ лежала у несвестици поред рањеног капетана. Кад је рањеник поред себе болничарку угледао, крв му је и без воде стала. Он пружи своју изнемоглу руку, превуче је преко чела болничарчиног ипрошаиута: »Маро, моја Маро!« Болпичарка дође к себи а прве сујојречи биле: »Докторе, хоће ли Бранко, хоће ли капетан жив остати?« »Хоће, сестрице, хоће,« говорио јој је добродупши доктор, али му се по борама на лицу видило, да пи сам у своје речи не верује. Овде се први нут опет видила Мара и Бранко од њиховог расганка у чича-Гајином винограду. Капетана премесгише у Шабачку болпицу; и Мара оде с њим; затим га преместише у Београдску болницу женског друштва; Марајеи тамо покрај њега била. Напослетку рана капетанова зарасти и доктор га отиусти из болпице као здравог са овим малим додатком: »Ако штогод узрадите, ако војник и даље остаиете, ако се узљутите и ако неуредно уживите, може вас стати главе.« Кад је капетан из болпице изишао, примирје је с Турцима већ било закључено и сви добровољачки официри били су из војске отпуштени; међу њима је био и Бранко. Сриски министар војни испунио је хуманитарну дужпост, отпустио је Бранка из војске зато, што би војна служба шкодила његовом здрављу; оп сиромах није ни размишљао о томе, како ће глад и невоља на малаксалог јунака упливисати. Наступише црни дани, Бранко је био остао тако рећи па улици. Кад се каквом великом господину на своју службу нотужио, тај га је најладнокрвније упитао: »А ко те је, брате, овамо звао?« Мара је исто тако остала па улици, јер јој је чича Гаја првога дана носле њеног бегства у Србију иоручиО, да се више у његову кућу нс враћа. Ја немам снаге, да описујем даље тужну судбину. славног јунака, дичног Србина капетана Бранка, јер бих онда морао да се зауставим на његовим друговима, који су били још уђе среће, јер у својој несрећи не имадоше норед себе таквог анђела, као што је имао Бранко. Завршићу: Благородпи Руси одведоше Бранка у Ру-