Стражилово

1439

ОТРАЖИЛОВО

1440

П0ЈЕЗИЈА ВОЈИСЛАВА Ј. ИЛИЈЋА.

КЊИЖЕВЕА РАС11РАВА.

фВЈрило је неко доба — није баш тако давно — кад се сваки пријатељ уметничке појезије иаше озбиљпо забринуо. Као пека тмина, као нека мемла притисле су околности песнички рад у нас. Узалуд је гледао сваки око себе, ие би ли се појавило какво свежило, да разагпа потмуло и невесело стање нашег песништва. Додуше, на зениту поља тог светлило се још по које сјајно име; али носиоци њихови бивали су сваким даном све старији и старији а пријатељи праве појезије заман су упирали очи своје на исток, од .куд би се родила нова звезда —: нодмлатка није било. Што се овде и онде појавио по који покушај — брзо га је нестало у жагору светском; он није био у стању да трајније задобије земљишта, нити му је тренутпо светлуцање могло ијоле озарити очајно стање око нас. Увидио је, да није створен да крепко држи луч песништва, те је учинио, што му је и сам нагон паложио: умукао је сасвим. Иодмлатка, песничког подмлатка! то је био гласни уздах, који се чуо са свију страна. И тај уздах нашао је свога одјека. Стари орао, Јован Илијћ, из свог је крила дао пароду српском оно, за чим је заман уздисао дуго. Његова два сина, Драгутин и Војислав, освојише несмама својим набрзо пусто земљиште и дигоше се до оне висине песничке, до које су дошли тек мало њих изабраних. Пријатељима правога песништва одлахнуло је у грудима, они су опет могли читати чисту нојезију и заносити се њоме, пригисак је попустио, уметничко песништво процветало је поново. Од те двојице је Војислав представник чисте, овејане, управо дестилиране лирнке. Већ судба његова, спољашњи догађаји око њега, такви су, да су од њега морали створити песпика, ако је у њему искре божанствепог дара било. Отац му је песник, брат му је песпик; оженио се млад, из чисте љубави, а жена му је била ћерка ђуре Јакшића. Али нема песника, којем се судба само смешкала. Иосле кратке брачне среће сахрани он за неколико дана и љубу, своју Тијану, и ћерку и сина.... Да није песник, зар би се могао утешити? Овако га је божанствени извор песништва одржао: песмом је лечио своје претешке ране:

„Где је бола, где је јада, — 11есма блажи; Где се клоне, где се пада, — Песма снажи . . . ." 'Га и свакидашњег човека диже иесма, коју чује или отпева сам. Зар да оног не блажи, који је ствара ! Она му је утеха и гони бар на тренутак од њега демона бола и туге. Али се јако вара онај, који замишља, да то иде олако: песнику иесма није играчка, он је схваћа најозбиљпије, и у тренутку, кад другом ствара уживање и сласт, оп се бори са животом својим. Ко ми каже, да је песму тако исто брзо и написао, како ју је замислио, тај пред-а-мном није песник. Замисао, идеја, то је оно, штоЗмај-Ј. Јовановић хоће да каже стихом: „Просуо их један часак, Један тренут, једна мисо." јер ире свега — а то ће ми допустити сваки — од преке, апсолутне је потребе, да човеку у опште штогод падне на памет. Израда је друго што, сасвим друго гпто. Та тренутна мисао рађа другу, трећу, па све даље и даље. Али те мисли док доведе песник у органску целину, док им дадне облик, док, једпом речи, мисао сведе у смисао, дотле истроши крвцу срца свог. Но поред свег душевног напора тог он ипак мора уживати у послу свом; не ужива ли, није ли сасвим одан раду свом, не може опда ни осећати, јер му ухо није створеио, да чује тајанствени шапат у себи и око себе, нити му је око створено, да види онај свет, који је правом песнику широм отворио врата и открио му и радост и бол. Он остаје у најбољем случају извеџбани стихотворац а производи његове »Музе« не утичу на остали свет друкче, него хладно и одвратно : сваки види механизам у нослу том, али божијег дара не. Ирави се песник нриказује сам. Нема ту критичара, који је у стању, да му уздигие славу или да је обори. Ту је сваки појединац критичар; и осећа ли у тренутку читања да песма на њега силно утиче, оида је ћутке изрекао свој суд и о самом песнику. Е, тако је изрекао сваки, који уме читати и осећати, свој суд и о Војиславу. Тај га је махом увенчао песничким лавором а критичару не осгаје ништа друго, него поједине