Стражилово

1437

СТРАЖИЛОВО

1438

— Репина! Репина стаде: — Шта је? А он: — Јесте л' били у општмни? — Била сам! — Јесте л' билн код нопа? — Била сам! — Јесте л' билн у двору? — Била сам! — Јесте л' били у уреду? — Била сам! — И ништа се нисте номогли? Репина само уздахнула, а Шмул настави: — Но, што сте ви глупи, ваљда нема никога глупљега у целим Глупинцима! А ко вам казао, да идете онамо? — Да куд сам знала ићи? — рече жена. — Куда? — одврати Чивутин — а на чему је уговор? на артији; нема артије, нема ни уговора: подерати артију, па готов посао! — 0, ала сте ви добри! — рече Гепина, да сам ја имала артију, давно бих ја љу била поцепала. — Ето сад ! Зар не знате, даје артија у писара? 11(1.. . знам ја, да ви можете код њега много да учините; он сам каже: нек дође, вели, Гепина, да ме моли, а ја ћу, вели, издерати артију па крај! Гепина не рече ништа, дохвати само крчаг за ушку, па се упутила писаревом сгану. Мрак се већ почео хватати . . . ГЛАВА ЈЕДАНАЕОТА, Кра.ј невољи. На небу зашла већ мала и велика кола а изишли влашићи, кад су врата па колеби шкринула и Гепина ушла полагацко у собу. Кад је ушла, скаменила се, јер се надала, да ће Гепа као обично преноћити у крчми; ал Гепа седио на сандучету уза зид, подупрво лактове о колена и гледао укочено у земљу. Па огњишту се гасило угљевље. — Где си ти? запита је јетко. Место да одговори, она се срушила на земљу иред иоге његове и гушећи се у јецању и плачу, сгала вриштати из свег гласа: — Бавроне! Вавроне! све је за те, за те сам и ту срамоту поднела! Обмануо ме, па завео и истерао. Вавроне, смилуј се ти на мене! Вавроне, Вавроне, срце моје!

Гепа дохватио иза сандука сикиру. — Све је бадава .— рече мирним гласом — теби је већ дошао крај, сиротице моја! Оираштај се с овим светом, јер га нећеш више видити. Нећеш више, сиротице, седити у колеби, него ћеш у гробљу лежати ... ти .. . Сад га тек она погледа упрепаштена. — Збиља хоћеш, да ме убијеш? > А он: — Марија, душо! не троши узалуд време; помоли се Богу, а онда ти је крај: нећеш ни осетити. — Вавроне, говориш ли ти то збиља? — Метни главу на сандук . .. — Вавроне! — Метни главу на сандук! — говорио он, а већ му пена ударила на уста. — Јао, за бога милога! У помоћ, људи! Пом.. . Зачуо се туи ударац. затим јаук и тресак главе о земљу; после други ударац, слабији јаук, — а онда трећи, четврти, иети, шести. По поду се разлила река крви, на огњишту се угасило угљевље. Трзавица прешла Геиину од главе до пете, затим се труп у један мах опружио и остао укочен. Мало затим грдна румена месечина раздирала помрчину: гореле дворске зграде. Е Н И Л 0 Г. Л сад ћу, драги читаоци, да вам кажем нешто на уво: Гепу не би били узели у војску. Онакав уговор, какав је написан у крчми, не би ништа вредио. Ал, вид'те, сељаци се у таквим стварима не разумеју, а, хвала неутралности, ни интелигенција није баш од њих у том одмакла, те тако јс госиодин Золзикјевич, знајући за то, рачунао, да ће се, ако ништа, а оно бар одуговлачити та ствар, а страх ће натерати зкену у његона наручја. И није се тај велики човек преварио у рачуну. Питате, шта је с њим? 1Пта би било? Кад је Гепа запалио двор, потпао је, да и њему нлати, али иа вику: „Батра!" пробудило се већ цело село и тако је Золзикјевич остао читав. И данас још обавља писарску службу у Глупинцима, ал сад се већ нада, да ће га изабрати за еуди.ју. Прочитао је Варвару Убрик и још се свеудиљ нада, да ће му госпођица Јадвига једнога дана етиснути руку испод стола. Да л' ће се те његове наде у судство и у стискање руке исиунити, то ће будућност показати.