Стражилово

СТРАЖИЛОВО

1436

тву: „И реч постаде тело!" Управила очи к небу, које је било бурно, немилосрдно, дивље, на стала уздрхталим гласом да пева: „ТСо се у заштиту!" Неки злокобни мбдени одблесак падао из облака на земљу. Репина зашла у шуму, ал у шуми било још мрачније и страшније. Час по зашуми изненада шум, као да престрављене јеле и борови шапућу међу собом: Шта ће то бити, Боже! Б1та ће то бити! Па онда се опет све утиша. Часомице се с нова стане разлегати у дубљини шуме као неки глас. Репину пролазили жмарци, да није то можда смех „злих духова" по мочарима. „Само да ми се опростити шуме, само шуме!" мислила у себи — „иза шуме је одмах млин и колеба млинара Јагођинског." Бежала је, упела се из петиних жила, хватајући ваздух у осушена уста, а у то се отворе небеске уставе над гвеном главом: киша, помешана с тучом, лила као из кабла; олујина се захукала толиком снагом, да се јеле савијале до земље; шума се папунила маглом, паром, водом; нигде стазе, дрва се повијају, шкрипе, шуме, ломи се, крха се грање: номрчина као тесто! Репина осећала, да је оставља снага. — У помоћ, људи, у помоћ! — завапила слабим изнемоглим гласом, али нико је није чуо. Вихор јој одбијао глас натраг у грло и сметао дисању. Иидила је, да не може даље. Скинула са себе мараму, скинула зубун, кецељу, свукла се управо до кошуље и умотала дете; спазивши затим у близини жалосну врбу, допузила до ње готово четвороношке и, наместивши дете у честу, клонула и сама поред њега. — Боже! прими душу моју — нрошапутала тихо. Затворила затим очи. Бура беснила још неко време, напослетку се стишала. Ал мрак се већ у велико ухватио; кроз облаке почеле светлуцати звезде. Под врбом се белило непомично тело Репинино. — Нау! — разлегао се неки глас у тишини. Мало затим чуо се из далека штропот кола и гацање коњских ногу по каљугама. То је био Хермек, закупник из Дангубоваца. Продао у Ословицама гуске, па се враћао кући. Опазивши Репину, сишао с кола. ГЛАБА ДЕОЕТА Побода гепија. Хермек из Дангубоваца подигао Репину исиод врбе и хтео да је одвезе управо у Глупинце, ал се на путу срео с Реиом, који је на колих пошао нред жену, кад је видио, да се бура сирема. Жена

прележала целу ноћ и сутра дан, али се трећи дан већ предигла, јер је дете било болесно. Скупиле се прије и куме и окадиле га светим венцима а ковачица Цисова бајала са ситом и црном кокошком. Дете се опоравило, али је све већа беда била с Репом, који је сад локао ракију без мере, да већ ниси могао с њим изићи на крај. За дивно чудо, кад је Репина дотнла к себи, на одмах запитала за дете, а он место да је својски предусретне, стао се на њу брецати: „Теби само да се скитати по вароши, а детету како било. Дао бих ја теби, да си му дошла главе!" Та је незахвалност ујела за срце, хтела је да му то пребаци гласом из дубине срца, у коме је био непоњатни бол, хтела да му каже, ал није могла, само је вриснула: „Вавроне!" и погледала га сузним очима. Сељака као да је нешто издигло са сандука. У први мах је ћутао, а затим проговори сасвим другим гласом: „Марија, злато моје, опрости ми, видим да сам те увредио." После тих речи рикне, бризне у плач, стао јој љубити ноге, а она му се плачем одазвала. Осећао је да није вредан такве жене. Но та слога није дуго трајала. Скрб, разједајући се као рана, ночела их успаљивати једно против другога. Кад Репа дође кући, био пијан или трезан, неће са женом проговорити ни речи, већ само седи на сандуку, па гледа као курјак у земљу. Седи тако по читаве сате, као окамењеи. Жена спремала по кући, радила као и досад, ал и она ћутала. Доцније и кад је хтело које да проговори, није им се дало. Живили као крвни душмани, а у колеби владала свеђер гробна тишина. Шта су и имали да говоре, кад су обоје знали, да им помоћи ни откуда нема, да је већ свему крај. После иеколико дана почеле сељака мучити неке зле мисли. Отишао на исповед иопу Чижику, поп му није дао онроштаја, већ му рекао да сутрадан дође, али Репа сутрадап место у цркву отишао у крчму. Људи слупшлп, где је инјан говорио: кад му Бог неће да помогне, ои ће продати душу ђаволу, па га се зато сви клопили. На колеби као да је било неко нроклетство. Зли језици свашта говорили ; веле, нраво су и радили кнез и писар, јер такав безбожник навукао би гњев божји на целе Глупинце. II на Ренину почеле нри.је да износе нечувене ствари. Десило се, да је у Репиних иса'нуо бунар. Репина морала зато да иде ио воду покрај крчме, па нутем слушала, како сељаци међу собом говоре: „Иде солдатуша!" а други веле: „Није солдатуша, иего ђаволуша!" ћутећки ишла она евојим цутем, али је видила, како се прекрстили. Захитила воде, па пошла кући. Пред крчмом баш стајао Шмун. Еад је видио Репину, извадио из уста норцеланску лулу. што му се обесила ииз браду, па иовпкне: