Стражилово

1433

СТРАЖИЛОВО

ЦРТИЦЕ УГЉЕНОМ. ОД ХЕНРИКА ШЕНКЈЕВИЧА. С ПОЉСКОГ ПРЕВЕО РА.ТКО. (Свршетак.)

одници опустели; настала у њима тишина, ^само што је Геншшно дете почело да дречи. На то се тргла као иза сна, устала, иодигла дете и почела да га усиављује неким гласом, који јој и самој долазио туђ: — А-ја! а-ја ! а-ја ! Затим изишла из куће. Напољу било облачно; на границама видокруга чула се потмула грмљавина. У ваздуху било запарно. Шта је осећала у души, кад наново пролазила поред реформатске цркве, враћајући се у Глупинце, то нисам вољан да описујем. Ах ! да се иађе госпођица Јадвига у таквом положају, написао бих одмах сензацијони роман, у ком би се упео, да докажем најокорелијим позитивистама, да још има на свету идеалних створења. Да, али код госпођице Јадвиге сваки би утисак допрво до самосвести; очајно стање душе изражено би било не мање очајним а поред тога врло драматичним мислима и речима. Тај С1гсикш уШовш, то дубоко, пребоно осећање нескладности између немоћи и премоћи, та улога лиска на олуји, то глуво уверење, да нема нигде помоћи, ни на небу, ни па земљи, то би све без сумње одушевило госпођицу Јадвигу на какав заносни монолог, који би ваљало само исписати, па да начиниш реиутацију. А Репина? Тај прости народ кад пати, он само трпи и ништа више! Репиној је, у немилостивим рукама несреће, било тако исто, као што је тичету, кад га мучи пакосни дечко. Ишла је мирно напред, ветар је гонио, зној јој цурио са чела и то је све. По кад-што, кад болесно детенце отвори уста и стане тешко дисати, као да издише, протепа му: Јашко! Јашко, сунце моје! па притисне материнска уста на врело чело детиње. Минула је већем мимо реформатску цркву и заишла далеко у поље, док па један мах не застаде, јер јој у сусрет долазио неки пијан сељак. По небу се ваљали и гомилали све гушћи и црњи облаци, у којима се снремало нсгато, као бура; час ио на засевне, ал сељак је слабо марио за то, раздрљио на ветру хаљину, накривио чаику на уво и тетурајући час лево, час десно, певао неку ђаволасту песмицу. Еад спази Репину, стане, рашири руке, на крикне: „Хајдемо у жито, х 1едо моје вито!" Хтеде и да је загрли, али Репина у страху и за се и за дете, поскочи на страну, сељак за њом, ал

како је био пијан, одмах се сложио на земљу. Истина, да се онет подигао, али је није гонио, само се бацио за њом каменом, да је све звиждало. Репина осетила бол на глави, смркло јој се иред очима и она поклече. Но одмах јој дође на ум једна реч „дете", те стаде као без душе бегати даље. Зауставила се чак код крста, и одатле, осврнувши се, види, да је сељак заостао за читаво по врсте и носрћући ишао у варош. У тај мах осети негато чудно топло на врату; опипа руком и кад погледа у прсте, види крв. Наишла јој тама на очи и пала у несвест. Иробудила се наслоњена на крст. Из даљине се приближивао кабријолет из Ошћегаина, а у њему млади господин Ошћегаињски с дворском гувернантом. Господин Огаћешињски није познавао Репине, ал она га знала из цркве; хтела је зато да полети кабријолету, да моли за милост, да јој се бар дете склони од буре: стала је на ноге, ал није могла ни крочити. Међутим је млади господин стигао, па кад виде непознату жену, где стоји крај крста, довикне јој: — Снашо! снашо! седајте. — Бог вам ... — Али на земљу, на земљу. 0! био то лакрдијага чувен у целој околини, тај млади господин Огаћегаињски; тако је он лакрдијао уз нут са сваким, као и с Репином, а носле ошине коње, па терај даље. До угаију Репиној допирао кикот, његов и гувернантин; после видила, како се љубили, док се пису најзад изгубили у тамној даљини. Репина остала сама. Али не веле бадава: „Жену и корњачу не мож' ни сикиром убити!" После доброга сахата ночела се вући даље, ма да су јој ноге клецале. — Господе Боже, гата ти је ово детенце криво, ова рибица златна! — јадала се, иритискујући на груди бопога Јагака. А затим је спопала нека грозница, јер је стала да бунца као пијана, — У колеби пуста колевка, а мој Вавроп отигаао с пугаком на војску. Ветар јој здерао џегу с главе; дивна коса њена просула се по плећима а ветар се немилице играо с њоме. На један пут севнуло: гром пуче, тако близу, да је чисто сумпор гушио, те је морала да седне. Ал то је освестило те је почела да шапуће моли-