Стражилово

1447

ОТРАЖИЛОВО

1448

,'Гу се певало, играло. Даме беху харфонискиње. Седосмо и ми „нришелци" за један сто. Свирачи почеше да свирају, и то какви свирачи! Нреда мном се вртило. Нисам могао да верујем, да је све ово јаиа, Весна вика, певатве, кикотање. А ја сам седио као чл.ан тога друштва, ни са више, ни са мање права и угледа од тадашњих мојих колега! Јесте лп слушали, госпођо, кадгод, шта је „узбуна" у војничком животу? Ако нисте, а ви чујте. Једну ноћ спавасмо мирно, премирно у логору. То није никакво чудо, али за нас, који не знађасмо готово ни како изгледа испод шатора, то је чудо. Око поноћи пробуди ме граја, метеж. „Узбуна!" повика неко. Кад је узбуна, госпођо, то значи, дадок се дланом о длан удари, мора војник потпуно спреман стајати у реду. Ја на пакост ту ноћ не спавах у своме шатору, него одох неким друговима, да заједнички оплакујемо кобну судбину, што не могосмо отићи из логора, Кад чух, где говоре, да је узбуна, како сам устао, како сам се обукао, дотрчао до шатора, зграбио пушку — не знам ни сам. Тек сам наједаред видио, да сам обучен и да стојим у реду. Занатлија, који би хтео да усаврши чивилуке, требао је доћи да види нас, јер тад је одело стојало на пама као на чивилудима. Узбуна је тајанствена, на све стране потмули говори, гурање. Нико не зна, зашто се то дешава. Не зна се, куда ће се. шта ће се. Комбинацијама је отворено широко поље. Тако би и сада. Једни прииоведаху, како је оглашен рат; други опет како идемо кућама, па идемо ноћу, да би мало упадало свету у очи; трећи опет, како је не знам ко напао на границу. Сваки је разлагао и доказивао, да он има нраво. А шта је било у ствари. Требало је да се смени стража, па се из разних узрока није могла да смени дању, него сада ноћу. Кад нам је то саопштено, могли сте чути само једно дугачко: „аааа", „на зар сам ја зато устао?" или „баш сам луд!" и т. д. Један, што је стојао до мене, начинн киселољутито лице и рече: „дошло ми је, да се убијем, иа да идем кући." Ми се насмејасмо тој бесмислици, а један му шаљивчина згодно рече: „Зар се не бојиш, да би те прогласили за бегунца," „Па нека прогласе," одговори љутито. Имали сте, госпођо, зацело прилике, да видите војску, која путује, но не кад иде кроз варош, него ван ње. Ако игде има граје, веће је нема нигде. Једни иију, други невају, једни свирају, једни се свађају, гурају и т. д. Сваки ради нешто друго. Паиђе

ли се на какву воду, коју треба прескочити, ту има посматрач прилике, да се нагледа, свачега. Један се наслонио на пушку, у нади да прескочи воду, по у место да је прескочи, он пљусне усред ње. Други се накањује да се затрчи и да је у трку прескочи, но таман је хтео да другом ногом стане на противну страну, а други га одостраг повукао и он се види насред воде и т. д. После сваког таквог чина подигне се читав урнебес од смеха и псовке. Старешино трче да виде, шта је, вичу, умирују. Али ко би их чуо, кад ту сваки виче, сваки говори, сваки ућуткује а нико никога не чује. Да ли сте, госпођо, видили кадгод гладног или жедног војника ? Видили сте га зацело, јер треба да знате, да је сваки војник гладан и жедан, и ако су војни буџети данас највећи. Једном бесмо дуго у маршу. Нисам имао код себе ни мрвице хлеба. Вејах страшно гладан. Поред пута је текао мутан поток, а ја бејах страшно жедан. Сагињали се многи и пили, али ја не могох. Чинило ми се, да бих пре сисао оцат, којим Христа на крсгу појише, него што бих пио ту гадну, мутну, смрдљиву воду, а бејах тако жедан. Дођосмо у варош. Лево и десно видех свакојаких јела, али не смедох изаћи из реда. „Ја познадох тада, што нисам дотле нознавао" т. ј. познадох Танталове муке. Једва једном пустише нас. На ћошку једном видех неко печење, бар по форми. Одлетих и купих га, али наблизу не беше нигде хлеба. 1'еших, се да пробам и без хлеба, ваљда ће ићи. Речи „ваљда", „можда" ваља избрисати из војиичког речника. Није ту било о „ваљда" ни спомена, ја сам без хлеба јео оно масно печење, као да' последњи пут у животу једем. Кад сам се заситио, стадох, помислих на све и занитах се: јесам ли ја то?! Запитаћете, госпођо, а какав је војник уборби? То је озбиљна, и сувише озбиљна тема. 0 њој данас не смем да пишем. Чућете у једном од идућих писама. Ето вам, госпођо, у неколико црта изнесена војника и војничког живота. Војник је патник сам по себи. Војник је бранилац неггатника. Војник је стуб државе и народа, бар данас још. Војник залаже свој живот за благостање других. Па како је тек леп, узвишен позив српског војника? Увиђате ли, госпођо? Ваш н.