Стражилово

1455

СТРАЖИЛОВО

1456

Ја волим Ваше ведро чело, И Ваш сребрни, јасан глас, Еад детињасто и весело Ситница каква дирне Вас. Ах, сећаћу се целог века, Као пријатног, слатког стта, Преко јаруга и јендека Кад сам за Вама трч'о ја Ветар је силно пољуљив'о Ваш танки вео, Вашу влас, А у зраку је одјекив'о Везмерно сладак, звучни глас. 1Пта-ли смо цвећа погазили, 'Го Вог једини само зна! Но Ви сте онда сретни били, А с Вама сретан бејах ја. Пламен је лиз'о Ваше лице, Дисала нагло Ваша груд, А Ваше косе и витице, Мрсио лахор као луд.

И то је прошло. Вас. већ ттијо. Кроз пуста поља блудим сам; Јесења магла земљу крије, Ах, како ми је — то ја зпам. Мирно и тромо теку часи, Младост се губи, гине све, Суморна јесен живот гаси, И живот, радост, све то мре. Са сурих гора магла стиже, Мртви, јесењи дан је то; Јато се врана с криком диже, У опустели, тихи до Л суро небо сузе лије, Досадно, мрачно тече дап . . . Остајте збогом! тешко ми је, Младост и живот сан је .

Сан

Београд, 16. сеитембра, 1886.

НојиРлав.

МЕТИЉ.

С..1ИКА ИЗ ЖИВОТА СРПСКОГ ИАРОДА У СРЕМУ. НАПИСАО II. АДАМОВ. (Наставак.)

Љјем ја, како једаред рече Цвеја Моци: — Јагода Јездићева, . . . овај . . . то је, мој брајко, цура! — Хоћеш? — на то Моца, као да ће му лутку какву извадити из џепа. — Ја ти кажем само, овај..., то је цура! — Не знам, како ћу платити мајстор-Сими а то . . . Зар пемаш? 1 —- Оно, . . . ја бих, знапт, лако натпао. Имам и ја овде опде код људи на дугу. Ал свет пије сад ири новцу. Зпага, како је. Најгоре ти је ово доба. На нисам рад . . . Још тога дана натнао Цвеја негде, а лако је њему, па дао Моци. — Гле! — вели Моца, . . . бајаги изненадио се. — Нисам, мај, ја то мислио. Цвеја му гура некакву банку у шаку. А Моца: — Вратићу ти! Да знаш, чим добијем, прво је твоје . . . Да знаш! . . . После тога видим ја, набајива Моца око Јагоде. Кажем ја то Јели Ранитовићевој . . . Једаред на рогљу задиркује Моца то момке то девојке, па откуд отуд паврзао се око Јездићеве цуре.

И дапас ми жао, тито и сам нисам био то вече па рогљу. Молила ме била стрина Смиљатта, да ноћим код ње. Дотерала марву с наше из аде. А Цвеја заборавио, и да је син и да је домаћин. Те мислила, бог зна, кад ће он доћи кући. Па као да се ја ту пађем. Напио се Моца, кажу, то вече, па га пе можеш смагати. Цвеја само жмири у њега као маче у жижак. Наже се онај у један мах девојци, тта . . . рече л' јој иешто или јој тпто уради, не знам ти рећи. Тек Јагода ни пет ни шест, већ измахпу шаком. Како измахну, пуче Моци преко очију.. Како пуче, паде Моци шешир, па се придржа руком за нос. А на нос му полети свилица. Кад дошао себи, стиште песницу, па стаде пред Јагоду, да замахне. — Дирни се! — цикну Јагода, па се испречи. Јела Ранитовићева паде јој око врата. Јагода дрхће и Јела дрхће. Знате, какав је пас, кад га одудари редутпа, што се навадио око лонаца тта огњипггу крај ватре, па се покуии из куће с иодвученим ре-