Стражилово

1 457

пом а погрбљеном кркачом иди укљајеиом ногом. Брисиуо би бар од накости, а не сме ии да писне, док се не одг.уче на гувно, да тамо изјауче свој бол. Ето, тако је по готову изгледао Моца после Јагодине ћушке. Пошуњи се, потражи шешир, па га нестаде. А Цвеја . . . Их! Казао сам ти, жао ми, што нисам и ја био то вече па рогљу. Ал веруј ми, кад замислим себи Цвеју, и волим.. Ла бих, чипи ми се, био пропао у земљу. Занемило све то, тпто се ту живо десило, као кад избациш пушку усред јата чворака, што цврчи и вришти, реци, гдегод на дуду, па се паједаред разлете, те ти од тишине па мах заглухну угаи. Тек ирви ће Матија Оморац: \ — Ао, да слатка пољупца! Сви у смеј. А Јагода се окреиу мугакарцима: — И ви сте ми мајчини момци! Многе прође смеј. Цвеја с ноге на погу, као да га неко бије од доле по табапима, док не сави у шор, па оде и оп као покисле виле, а никому ни збогом ни лаку ноћ. Ево га кући. И стрина Смиљана таман зииула, да каже: — »Хвала богу!« — што и он једаред дође рапије него обично; али га одмах позна збуљепа, па као да је утучен. Претрну, па га пита: — Шта ми ти је, сине? Цвеја ћути, па хајд, те леже преко кревеца испред појате. Ја гледим из кбла, а у кола легао, у сену да преноћим. Мати стала, па гледи за шгм, па се забрипула. Бљушти јој срце од жалости; тек не зна, шта ћеППто, као паметна жена, није никада донде поверовала, то сад била почела, каже, да номишља. Пијан пије; јер кад је иијан, плаче и раскајива се. Него: нагазио па гато, устрелдше га виловите очи, урекао га урокљив подлед, опчиниле га чиии. Шта ти све човек пе ће у невољи помислити! ? Дошло јој да тражи врачаре, да јој штогод даду, како јој једипац не ће више тумарати ноћу и дању деканчити. Мисли, да му даде гасити углевље. Или да га води, нек му скину чини. Ама, мисли, кому ће, јадиа? Ето, тако врачала баба Кумрија Вићи То-

1458

дорашку, да се тобож не поводи за туђим женама. 1Га како му његова Јула дала нешто, те попио, а он вени, па вени. Тако на њему данас сама кожа и кост. Сав ми се посветио, гато догаао жут у лицу. Жут, жуг као смил>. Ии дај боже онај човек, који био ! Господ јој судио, и Јули и Кумрији! Онет некаква из планине учинила ђури Олај1,1 ији, да је токорсе воли. Па епо га, иде као сумахнут, а прозукао као јабука, гато тек не отпадне. Такав момак, гато је то био! И тако јога вигае. Беруј, има света, па ваистину може да учини човеку. Али гадија ти је то! Да знају и умеју зло на добро окренуги, ирво би себи. И откуд туђину срца за туђе јаде и невоље? Накупе којекакве травуљине, когатурине и буди бог с нами којешта, па будаласт свет пије, па се трује. — Боже, ти ми помози! — окренула се баба Смиљана, откуд, вели, долази све добро за народ. — Ти ме избави, боже, молим ти се. Уклони проклештину с куће ове. Твоје се име вавеки славило и спомињало у њој, откако је темеља и огњигата овога, и у беди и у доброј срећи. Не остави ме ни сада. И молим ти се, саваоте! . . . Цвеја се пружио преко кревеца, па бог би га знао, мисли ли што или и не мисли? И мени се разбио сан. Не ће ми капци па очи, па да обесим о сваку длаку у трепавици, мислим, доњи жрвањ. Па ми баш годи, кад који коњ везан за друга кола зафрче, а гривасти вранац удари ногом у земљу, гато немиран, или главом о лесицу, што се брапи од комараца. Наједаред залаја пас. Дигох главу, да видим, пгга му је. Ето Моце управо на Цвеју. Шта ће овај сада? Не знам ја још, шта се збило на рогл.у. — Хајде! — Ко? — бупи се Цвеја. — Ти, — вели Моца. — Куда ? — Сви смо тамо, . . . знаш? Удара се у сва звопа. —• Боли ме глава. — Ти се преиао, — пребаци му Моца, па се силом насмеја. — Е дакако! — А јеси видио, бога ти, само ону? Цвеја канда климну главом. — Да јој се осветимо! — плану Моца.

СТРАЖИЛОВО