Стражилово

1459

СТРАЖИЛОВО

1460

Не чух, да ли Цвеја што рече на то. — Та хајде, човече. Шта оклеваш? — наваљује онај. — Тебе баш чекају тамо. Цвеја се ногну, као да ће да пође. Понда се трже, па вели: — Боли ме глава, кажем ти. — Кијаће она то, — каже Моца —■ Свему је она крива. Цвеја ћути. — Биће ман>а од макова зрна. Цвеја ћути. ћути и Моца Понда опет: — Баш не ћеш да идемо. — Пусти ме, молим те,—проговори онај. — Добро. Ја . . . овај. . . Сасвим ми се карта окренула, знаш. . . Овај . . . ја не браним; ал пгга ће они тамо рећи? Цвеја протре руком чело. — Знаш, да сам све изгубио, — заопуцао га Моца, а стоји већ као па иглама. — Све су ми однели. . . Цвеја као да и не чује. —■ ... ћ чизме. . . Онај ћути. — . . . и србијански пож. Већ мени дошло, да га ухватим за јаку, па да га бацим иа сред шора. — Уф, ала ме боли! — уздахну Цвеја, па се хвата рукама за главу. — Па . . . добро! Кад не ћеш ти, не ћу ни ја; . . . теби за љубав не ћу, — узе муцати Моца, а не стоји му се. — Лаку ноћ! . . . Само теби за љубав, да знаш! Пође. Врати се. Чешка се. — Мај . . .! Хтео сам . . . овај . . . да ти кажем пешто. Нема одзива. — Велшп, сутра!. . . Хајд, на добро! Сутра« Опет пође. Онет се врати. -— А ? шта велиш ? А Цвеја не вели пишта. — Учинило ми се! . . . Него уиамти, Цвејо брате, што ти је казао вечерас Моца. Не био, који сам! Кијаће она то, бога ми мога! Хоће, богме. Не да се овај тако тек! . . . Биће мек-

ша од памука. Упамти, мектпа од памука! Видићеш.. . Позпаје Моца своје тице; ја ти кажем. Ту је Моца тек прави мајстор. .. Свему је отта крива, ... она, да! Говори тако, а већ је иа по авлије. Пас из прекрајка за њим до врата с наоштреним зубима. Кад Моца изишао на улицу, и омча паде на вратнице, па како залупио врата, гадно нешто опсова, а пас лану и зацени се, па загризе плот, те искиде зубима читав иверак. Цвеја остао иа кревецу. Чух, како одахну. Пас испратио Моцу, понда оптрчао дуж целога нлота кроз гувна, кроз башту, око стаја, и иреко целе заграде. Кад се вратио, а код Цвејина кревеца женска нрилика. Склопила руке, па стоји као светац. Тако мало постоја, па се прекрсти. Наже се над Цвејом, па и над њим начини крст. И хајд полагано! Пас потегао био њрј. Познао стрина-Смиљану, па не зна, шта ће, да јој се умили. Ал кад је видио тако озбиљну и скрушену, застао, узео се облизивати, на мирно усијао очима у њу. Кад пошла она, скочи и он; па, машући учичканом репином, отпрати је до куће. Стрина уђе у кућу. И сад тек леже, да се одмори. Бдила и она, те толики кома д ноћи не тренула, иего час — по, иа се прикрадај Цвејину кревецу, те прислушкуј. Није се смирила, док пије видила, да Моца оде, како и дотпао. Ал је после и сама признала, како јој у један мах тако нешто тешко било дошло, да би се била као наново родила, да је Цвеја отишао с Моцом. Обамрла, каже, била, што се ноилапшла, да јој се јединак није можда разболео. Кад жуја и њу отпратио, иа и за њом видио замандаљена врата, а своје иначе већ учинио, ето ти га и опет Цвејину кревецу Издиже се ту, што могао, на све четири; опружио главу да оњупти и пару господара свога. Понда се сави поред кревеца, да с мирном савешћу једним оком спава, другим верно бди над добром свога госе. У том и трећи петли тточели да се јављају. И ја једва мало склоних очи.. .

-^лгЈ\ГЈ\Гч2Гтт/мл^

(Свршиће о.е.)

СУД БИНА.

[ирисаво цвеће у брдском трњаку, > Забачено судбом, у тајносги цвета, * Пит је тта домаху супчаноме зраку, Нит га когод ииди преко целог лета.

оалуд му се мирис на све стране тпири, Залуд му се стручак у висину диже Нити има кога, да у жбун завири, Нит миомир његов и до тсога стиже.