Стражилово

1461

СТРАЖИЛОВО

1462

А у мекој трави, на равноме пољу, Веселије цвета и дрвље и двеће, Па ужива лето и судбину бољу, Око њега јато лептира облеће. 1Ја и моме саме на пољану слазе, Те крај реке бистре боло платно стсру,. И по трави мекој лаком ногом газе, А мирисно цвеће гледају и беру.

Свака н>оме кити своје бујие груди, А мирис му слатки у себе удише Те од њиних груди, пуних бајних жуди, И од њине душе сав свет замирише. А цветови лепи у густом трњаку Свако јутро залуд росне сузе лију, Нит мирише свету, нити су на зраку Око њих се само жуте гује вију.

Тако и у свету, ко на равном пољу, Неки сретан живи иа погледу свима, Па ужива живот и судбину бољу, Једни вреде њему, он вреди другима. А неки у вају, у чами и беди, Незнан и забачен у самоћи вене, Нити има кога, да види шта вреди, Нити да се љупко на њега осмене.

Вл. М. Јоиаповнк.

П0ЈЕ8ША ВОЈИСЛАВА Ј. ШШЈЋА.

КЊИЖЕВНА (Н аставак и

' реда мном су разни часописи, »ОтарЈ^/$^бина«, »Српске илустроване новине«, »Србадија«, »Преодница«, »Летопис« и »Стражидово«. У тим часописима наишао сам на посме Војислављеве; на жалост ми по гдекоји бројеви пису при руци, јер зацело и у њима је која песма његова. Свега сам нашао педесет и шест, мањих и већих, довољан број, да се може изрећи мишљење о њима. Какво је моје, изрекао сам већ; дужност ми је још, да га потврдим. Читаоцима »Стражилова« познате су бар оне песме, које су у том часопису изашле; ту је двадесет и једна. Деветнаест сам нашао у »Отаџбини«, осам у »Српским илустрованим новипама«, две у »Летопису«, четир у »Преодници« и две у »Србадији«. Прве су му песме — по мојим изворима — изашле године 1881. У њима се већ огледа карактер Војислављеве појезије; оне су по суштини, по унутрашњој души својој, истоветне са песмама, које су ове године угледале света. И што се тиче техничке израде, не уступају баш много садашњима, само што се види пеноузданије поступаље, или боље да кажем: унотреба већ уобичајеног облика. У песмама доцнијег доба емапциповао се Војислав од стереотиппе форме и метрума, те је самосвојпо стао на ноге и ишао својим иутем,

РАСПРАВА. с в р ш е т а к.) Она иста чиста лирика, која с пуним изразом својим избија из најиовијих му песама, показује се већ и у најстаријима му. Примера ради навешћу две песме из »Отаџбине« а из године 1881. Једној је наслов »Звезда« : Ноћ је ведра, блага, Вледи месец с.ја У милини тоне Васиона сва. И звездице миле Расипају зрак; Само једна трепну . . . Па је покри мрак . . . Чија беше звезда ? Вог једини зна! Спокојна је, мирна Васиона сва .... Како се ту изражава чиста субјективност, која мора бити најзначајније, управо једино обележје лирске појезије. Цела се несма чита као дубок и тежак уздисај, уздисај душе једне, преко којега нак остали свет прелази — да се изразим савремено — на дневни ред. Та чиста лирика огледа се тако исто леио у прекраспој песми »На дну реке« : Реко, бистра реко, лепоте ти твоје! Разгрни ми часом чисте груди своје,