Стражилово

1469

СТРАЖИЛОВО

1470

Према срећи лице мења; Јер љубав је поток бистри, ПГго час циетне ралии љуби, А часом се опет губи Преко гора и камења.

XII. Гурнем проаор. На дворишту Нигде нема живог створа Само студен ветар звижди Са далеких, сурих гора ... Је л и ово варка само? Ил сам, збиља, чуо звуке? Ил је, можда, ветар био, Ког је спомен претворио У кликтање и јауке? 11о1) је мрачна. Киша иада, Мрачна поноћ земљу скрива,

А јесенски влажни ветар, Отимљућ' се наглом силом, Потрескује својим крилом Мутна окна и ћерчива.. . Изабарао сам само нека места. Најлепша сам можда изоставио. Можда сам пајлешиа и приказао? Ко би то знао! Ја не, кад је целипа тако дивна и прекрасна. Како да опишем ту песму ? Никако ; та она се онисује сама. Напослетку, даје ли се оиисати мирис ружип, песма славујева или девојачки осмех или уздах? Не могу се растати са предметом својим а да се ипак не дотакнем песама, које су изашле у овом часопису. Како ли је мека и нежна песма »Колок«, у 26. броју од прошле године. Па како пуна идеалног осећања и стварне тежње несма »Словенско звопо.« Ја не знам, шта да кажем још. Али ми се тако чини, да би л>уди као Војислав требали управо вечито да жнве; и оп ће збиља вечито и живити у лепшем смислу те речи. Милан СашЊ.

БРАНИЧ СРПСКОГА ЈЕЗИКА. АЈ1ЕК0АНДРУ САНДИКУ II Р И К А 3 А 0 („П 0 С В Е Т И 0") Ј 0 15 А Н Ж 11 1! А II 0 Н И П.

(Наотавак.) 14. Љњост. Г. С. Лекић у својим „Примерима за латинске облике" пише лењост. Лењост је провинцијализам. Тако се говори у Срему и Бачкој. У књижевном иак језику не сме се употребљивати. Народ српски говори и леност, по јужном говору лијеност. Иита се сад, шта је боље, правилније: ле-

ност или лењост? Да на ово можемо одговорити, морамо узети стари словенски језик у помоћ. Он је најкласичнији језик између свију словенских језика, те нам служи за мерила, којима можемо иресудити, шта је боље у нашем сриском језику и у свима словеиским језицима. Без иознавања старога словенскога језика не може се ни један словенски језик темељито и научно знати. У старом словенском .језику гласи та реч д и н о с т I., дакле и у српском је језику иравилнији облик леносг, јер одговара потпуно старом словенском облику л и н о с т ћ. Љњост нема у Вукову речнику, али знам, да се говори у Срему. Љњост је дакле провинцијализам и не сме се употребљивати у књижевности. А осим тога у бр. 38. „Стражилова" показали смо, да ваља према сгар. словенском облику писати лен, а не лењ, те кад па основу адјектива лен додамо наставак ст, онда добијамо леност, а не лењост. То треба бар да зиа

књижевник и критичар, који ужива неограничеио поверење књижевнога одбора „Матице Сриске". 15. Предел. Г. С. Лекић V својим „Иримерима" на стр. 146. употребљује аредел: „Зими се многе нтице селе из нашег иредела у Мисир". Ту су реч наши стари књижевници из црквенословенскога језика нренели у наш језик, па ју данас употребљују скоро сви листом књижевници. Ја не могу то замерити пашим књижевницима, јер се та реч код нас тако одомаћила, као да је наша и као да без ње не би могли бити. Али замерам тако „строгим" критичарииа, као што је г. Лекић, кога књижевни одбор „Матице Српске" дрзки да се разуме у овим стварима. А колико се разуме, ја баш хоћу „браиичем српскога језика" да покажем. Речи иредел нема у Вукову речнику и народ је нигде не говори. Та је реч стара словенска и гласи пркдплт., бџмг, бопд, &п8. Да се та реч говори у нашем народу, онда би је морали на југу нашег народа изговарати ириједио, на западу иридио, на истоку иредео. Али та се реч не говори ни на једном крају нашега народа. Ја сад питам, је ли нам потребна та реч, па ако нам је нотребна и немамо друге речи, која би се говорила у нашем народу, онда би је могли употребити,