Стражилово

1505

ОТРАЖИ.ЛОК0

1506

„Како се слажете са урођенидима?" — Не бијемо се, рече, с њима. Нити су они кога од наших убили, нити ми кога од њихових, а што се свађамо — људи смо. Разумео сам ситуацију. Опет оно несрећно српско: „наши" и „ваши". У сваком делу иашега народа без разлике, чућете то „наши" — „ваши". 0, да ли ће доћи кадгод то време, кад ћемо бити сви наши ? Одело им је махом као и у старом завичају. На глави иосе шешир, на грудима грудњаке и рекле, само су им панталоне од белога или црвенкастог сукна. Говор и акценат су, разуме се, још сачували. Од својих старих обичаја миоге су ногубили. Ако сге кадгод путовали и бавили се ио бачким, банатским и сремским селима, сећаћете се, како се свако вече, после рада, скупљају на једном ћошку момци и девојке и играју коло, шетају се, нриповедају једно другом, што имају, а делије се богме кадгод и заваде, па и побију. Ако запитате, зашто, добићете одговор, који је по ваш иол ласкав. Тај вечерњи састанак зове се „рогаљ". Исто тако сетићете се, да недељом и свецем по иодне долазе сви лепо обучени пред цркву; ту се тако исто игра, разговара. То вам је „коло". Кад сам занитао мога нријаиа, да ли држе још то, рече ми, да не држе. Пије ни чудо. ДоШавши у други крај морали се бар у неколико нривикнуги обичајима свога новог завичаја. А. ви знате, да Срби лако примају све, што је ново, па ма више пута то и не било добро. Питао сам га, да ли се сећају кадгод свога старог завичаја. — Е, јоште како, одговори ми, сећамо га се увек, па и снивамо о њему, . . . али шта ћеш ..." Опраштајући се запитах га, одакле је родом. Био је из Велике Кикинде. Име сам му заборавио. Одосмо сваки својим иутем. Осврнух се неколико пута за њим и беше ми иешто тешко, кад помислих, да је човек прах, кога ветар разноси но свету, на све четир стране. Ето вам и ту наиђох на тежњу за завичајем, на Нептус]). * >{с * У једном од прошлих нисама говорио сам вам, госпођо, о Нишкој околини, али не споменух двоје. Тоје ћеле-кула и Синђелићев гроб. Пола часа од Киша, идући у Ак-11аланку, лежи чувена ћеле-кула. Пре неколико година могли сте видити добру слику у календару „Орлу". Остала је још само рушевина од ње. Виде се само шупљине, у којима беху узидане љубање Срба јунака — мученика. Над ћеле-кулом подигнут је кров, наврх њега блиста се крст.

До ћеле-куле је војна болница, коју је сазидао чувени Митад-паша, за кога веле, да је наредио, да се поваде лубање из ћеле-куле и да се сахране. С друге стране је чесма, која зауставља путника. 1Гутник пије воде и гледа у ћеле-кулу. ћеле-кула га оиомиње на прошлост, даје му прилике, да размишља о будућности, ако само хоће. Сахат хода од ћеле-куле је Нишка бања, сумноровито купатило. Недељом, свецем иду Нишлије гомилама онамо. Северо-источно од Ниша је Виник, брдо, које сам вам већ једном сномеиуо. Личи по облику на Авалу, само је ниже. Иза Виника је село Каменица, а у њој гроб Синђелића и његових другова. Слушали сте, а и читали сте о томе селу и о чувеном јунаку Стевану Синђелићу, који је нао са свима својим борцима, бранећи отаџбину и слободу. Јунија месеца 1809 г. бранио је Каменицу са својих три хиљаде друга. Док се могло држати нротив силе непријатељске, Синђелић се јуначки држао. Али сила бешо велика, а Стевану ни откуда помоћи. Њему и јунацима његовим не беше спаса. Стону по стону отимаху Турци. Нагрнуше у шанчеве, али ужасан прасак однесе и Сииђелића и његове другове и многе иенријатеље небу под облаке. Стеваи је потпалио баруг, само да ни жив ни мртав не иадне шака Турцима. То бепте срце! То беше бранилац! Од лубања мртвих бораца српских сазидаше Турци ћеле-кулу, ту вечиту своју срамоту над срамотама. Госпођо! Кад се сетим наше прошлости, колико има светлих карактера, нитам се и нехотице: хоћемо ли се бар кадгод почети на њих угледати? На месту, на којем је тај срчани Србин пао, издиже се сада хумка. На хумци је начињена црна ограда. У огради се бели крст од камена. Кад сам стао украј гроба, у којем, поредјош многих и многих других гробова, труне цвет, дика срнска, сетих се иесникових речи: Ох, сви су оии бесмртио име Задобит' знали, Многи су, многи, за народ сриеки Свој живот дали. Дали су живот, који се никад Не мож' да врати Може ли ико, може ли иком Што више дати ! Ту кану скини, богу с 1 помоли, — Сети с' дана тешки'; Па чувај оно, што су ти иреци Стекли витешки. (З.-Ј. Ј.) Колико је поуке, колико је истиие у тим речима иеспиковим! Да ли ми разумемо те речи, госпођо, да ли хоћемо да их разумемо? Ваш и.