Стражилово

1539

ОТРАЖИЛОВО

Ј А Б У К А. ЦРТИЦА Ш ХРВАТСКОГА СЕОСКОГА ЖИВОТА. НАИИСАО НИКОЛА КОКОТОВИЋ.

'едеља је. Иред опћииском кућом у мјесту С. скупио се лијеи број сељака из обдижњих села. Неки су посједали на тратину, неки на клупу, намјепггену нод липом, која је управо у цвијету била, те је угодним мирисом наиајала свој околиш. И ја сам сједио на клупи, а крај мене Миле Јошић, људина од ока. Он је водио главну ријеч, то јест, тужио се на злу љетину, на велики порез и распиткивао мене: како је у Загребу, и хоће ли доскора бити рата? Кад је настала подуља станка, уиотребим прилику, да упитам Милу о некаквој размирици, што ју је имао са својим сусједом, и која у мало да га иије стајала вегове русе главе. — Миле, ти без руке V — упитат' ћу ја изненада. Како видите, госиодине. — А зашто не даде врагу мира? — Како бих, госиодине, кад је моја била? — Али, што ћеш, љих је више, они су јачи, а ти зиаш, да сила кола таре. — Е, госиодине мој, не иита се ту за силу, кад је човјеку своје бранити . . . — Добро, добро, ал је ли вриједно било да сакат останеш? — Би ли ми вјеровали, господине, да бих ја за њу и главу био дао, тако ми је мила била. . . Сељаци се згледаше, а ја номислих: овај често раби ријеч „госиодине", као да је Францез. „Пи . . . пп ..." Тако је Миле тешком муком новлачио днм из своје лијепе, велике луле. — Ево ти смотке, можда ће она боље димити. — Хвала, госиодппе. Гле, како је лијепа, ма и сам би ју цар запалио . . . Ја му понудих ватре и умолих га, да каже, како је руку изгубио. Он каже: Кратка је то приповијест, госиодине. Каджелите, драге ћу вам воље казати. Неке године одем ја у Босну. Пошла војска, па прегла и мене. Ја нисам плашивица, ал, вјерујте, није ми се дадо нод пушку. Гријехота је пуцати на људе, а поготово на браћу. Ну што ћете: заповијед је заповијед . . . Отишао ја у Восну, а отац ми остао код куће, да господари. Био је он добар радник и ваљан госиодар. Док сам ја био у Босни, продао је он нашу кућу и земљу, те кунио уз моју приволу грунт Ива Рашића. Знате, Иве је пао у боју, а жена му, како је била сама, иродала све, што је имала, па иошла к оцу и матери у м—ску оићину.

Мој отац уредио и обрадио куиљено имањце, да га је била милина погледати. Година је добро ионијела и било је свега. Доптао и ја, хвала богу, жив и здрав кући, те преживјесмо годину дана кано у рају. Отац ми био сретан, што сам се здрав повратио и што види, како ми је лијепо господарство привриједио тако, да уз ишто мара нећу жељети корице круха. Али то блаженсгво не потраја дуго. Отац ми умрије, а ја остадох сам са женом и са своје дјеце. Сусједи режали на ме кано пси на вука. Жао им било, што сам се ја, који сам дошао из другога села, домогао најљепшега кућишта. Једини Мате Франковић лијепо се са мном слагао. Он ми рече, да је Иве Рашић, док је био жив, брао јабуку на крају моје ограде. Ну сад да јуберу Дамјанићи. Они су лукаво премјестили плот, те је сад јабука на њиховој сграни . . . Ја то чуо као данас, а већ сутра дан у зору скочим на ноге, зовнем два» тежака, те станемо иремјештати плот, како је прије био. Тек што смо се нас тројица примила посла, зачу се вика од куће Дамјанићеве. Одмах затим и запитам их, што би ради? „Човјече, јеси ли ти луд?" одговорише они. „Нисам ја луд, већ сте ви отимачи," открешем им у брк . . . Кад Јуре зачуо те ријечи, устобочи се преда мном и замахну руком. Ја скочим као бијесан и да ћу га за врат. Наста комешање. Било би и крви, да иије било мојих тежака. Они нас раставише. Пошље ручка запутим се до оићине. Кажем начелнику, што је и како је. Он ми рече, да не дирам у илот, док повјеренство не одлучи, што је чије. На те ријечи умприм се носве. Чекао сам мјесец дана, да чујем, што ће госггода рећи. Ал задуду моје чекање. Отидем опет до начелника. „Одлази кући," отресе се он, „ствар је код суда. Ја ти не могу помоћи." С одговором нисам био задовољаи, јер сам се бојао, да ћу чекати најмање до божића, Знам ја нашу господу!.. . Прође и други мјесец дана, а ријешења иема. Примакла се јесен. Јабуке су дозреле. Узмучио се ја: не знам, што да радим ... Једне ноћи пије ми се дало дуго заспати. Ј1ежао сам у штагљу и размишљао, како нанасиик