Стражилово

1541

пе да човјеку никад мира. Данас савладаш једну запријеку, а ве]] сутра ето их стотину других. У то се помолио и мјесец иаа горе. Сјаји се кано тадир, кад изиђе исиод чекића. Мени је мјесец мио још од дјетињства. Ја га радо видим. Загледам се у њ, а он кано да се умањује; тренем оком, а он кано и прије. Мало по мало поодскочи од горе, а ја га нисам могао више кроз пукотину видјети. Тек мотрио сам његове веселе зраке, које су играле по крову: појављивале се и ишчезавале према тому, како се оп уз небо успиње и како оне коју пукотипицу нађу. Забављајући се тако, сјетим се и Иере Марића, сина капетанова. Кад је сврпшо школе, вратио се кући. Био је ученији од нашега иопа, а блијеђи од ове моје кошуље. Носио је памук у ушима. Ма, да си право духнуо, он би се био срушио. То од њега школе учинише! Тај исти Пера бојао се мјесеца кано, буди бог с нами, нечастивога. Чим би и слутио, да ће мјесец изаћи, он би се снуждио; не би се насмијао, да му дадеш дукат. ТГо ноћи би затварао и застирао прозоре, да ни дашак не би могао унутра. Најпошље тога Перу сахранише, био је још млад кано капља... Ал, што ја то вами бајем попут какве бабе! Него гдје оно престадох ? Ах, да, сјетио сам се . .. Лежим ја мирно. кад ал на једноч зачујем некакав шушањ... Шта је то, упитам се. Г1ије ли пирнуо какав вјетар ?... Пије .. . Вјетар не шуми тако .. . У то се досјетим јаду — Дамјанићи тресу јабуку... Скочим на ноге и зграбим нушку ... Један... два... три — и пушка плану. . . Наста мук... Знао сам ја, да није пиком ништа, јер сам опалио у зрак. Мислио сам, сусједи ће побјећи, док чују пугаку. Али они не нобјегоше. Најприје се запањише, а онда грохотом насмијаше. Били су ваљда и на то спремни, док се на крађу одлучили. „ЈГопови, што то радите?" викнем ја. „ Беремо евоју јабуку," одврате они. „Зашто је не тресете по дану?" упитам поругљиво. „Није нас воља," одговори Јуре Дамјанић ... Кад сам чуо његов глас и његов одговор, ускипи сва крв у мени... Изгубим главу, зграбим сјекиру и полетим до њих . ..

Покласмо се љуто . . . Они су били јачи. Један ме од њих, не знам право који, дохватио тако немило по руци, да ми је одмах протрнула, за тим је бризнула крв. Даље се нисам могао борити. Добро се и свршило, кад ми главе не разлупаше. Рана ми се дала на зло. Морао сам поћи у болницу, гдје ми руку отпилише .. . Тако ето, господине мој, изгубио сам ја своју лијевицу. — Лудо си је изгубио, — рече један старац. — Нисам, стриче, вјерујте ви мени. Ја сам учинио, што сам морао чинити. Како бих ја могао допустити, да други ужива моју муку, па да ми се уз то сми.је и руга, да сам кукавица. Мени је мрзак, ко се за туђим лакоми, а још мрскији, који своје не брани . . . Двојици младића, који су стајали у близини, синуше лица, успламтише очи . . . Оии су пристајали уз Мила. — А што учини котарски суд? — запита један из друштва. — Што учини? . . . Досудио је мени јабуку. Ал да видите несреће! Сутрадан иза оне крваве иоћи дошло је повјеренство . . . Да је само дан прије приспјело, био бих ја сада читав човјек, — имао бих обадвије руке Ми се насмијасмо. — Гле, ено моје Марије! Збогом, људи; ја идем, да купим нешто хране за дјечицу. — Поштен човјек! — рече један сељак, кад је Миле поодмакао за неколико корака. — Поштен, ал несретан, •— придометну други. — Како то? — упитам ја. — Довео је змаја, а пе жену у своју кућу. — Пак ? — Пак несретно живе. Њој се не да мировати код' куће. Често полази у град. ' Он штеди, она расинље, и тако ето готова зла. . . Мало касније сједио сам сам цод липом. Читао сам новине. У то изађе Миле из дућана и унита ме: — Кажите ми по души, господине, јесам ли, бранећи своје, изгубио у лудо руку? — Ниси, — рекох му без оклијевања, јер сам управо у тај час мислио о оној реченици, која каже, да народ није вриједан живота, који напушта своја права, који макар и крвљу не браии међа своје отаџбине. Милу је развеселио мој одговор.

(ГГРАЖШОБО